Putovanja |   Tradicija   |   Iskustva   |   Saveti   |  Predanja
     
 
 
 
 
ČASOPIS KOJI SE ČITA I ČUVA
UPOZNAJTE SRBIJU I SVET PUTUJUĆI SA NAMA
 
 

 ZOV DIVLJINE VUKA BOJOVIĆA

 
 
 

On je Vuk samotnjak i dosledni tragač za nemogućim. Nemilosrdni razbijač predrasuda, nikako produktivac već večiti i neumorni kreativac. Na udaru svih, koliko kuđen toliko i hvaljen, osporavan u svakoj fazi stvaralaštva, a neprestano na pijedestalu. Rođeni trijumfalista, ali taman toliko i izazivač sujeta. Izuzetne energije i još veće stvaralačke snage. Nikada nije štedeo sebe, ali ni protivnike. Imao je u životu poraza, često dobijao niske udarce, ali ga je to jačalo i vodilo ka novim pobedama. Plaši se gluposti, podlosti, pakosti, zlobe, kukavičluka – svega što smatra nedostojnim čoveka. Osim kolokvijalnog govora, vrsno koristi i govor umetnosti, ali razume i nemušti jezik.Vajar, pisac, putopisac, radio i televizijski voditelj, profesor, direktor, zaljubljenik u letenje ili, jednostavno, čovek koji sam sebi postavlja horizonte.
* Kažu da ste obišli ceo svet! Šta vas je najviše impresioniralo?
            – Nikad me nisu impresionirali veliki gradovi poput Njujorka, Londona, Pariza ili Los Anđelesa. Uvek sam želeo da idem tamo gde niko nije kročio. Kao dete sam zavideo Marku Polu, ne sluteći, pritom, da ću i ja ići njegovim putevima. I ne samo da sam išao, već sam stizao i tamo gde ni Miroslav Lazanski ili Jovan Memedović nisu dospevali. Oduševila je me Azija, o čijem prostranstvu sam, i pre putovanja, puno znao. Najviše me je impresionirao Kazahstan, koji je pet puta veći od Francuske i ima skoro 20 miliona stanovnika. Polovinu čine Kazaci – kosooki narod, a ostali su Rusi. Najpre sam posetio Alma Altu, glavni grad Kazahstana, koji se zapravo tako uopšte ne zove. Njegov pravi naziv je Almati, a kada sam ja boravio, doduše prošlo je dosta vremena od tada, bio je istovremeno i grad neolita i metropola iz 21. veka. To je grad suprotnosti u kojem se može videti praktično sve – od ubogih udžerica do velelepnih objekata.
            *Toliko malo poznajemo taj deo sveta. Da li oni imaju predstavu o tome gde se Srbija nalazi?
– Moja poseta Kazahstanu je bila u vreme sankcija, početkom devedesetih, u periodu kada je Srbija bila anatemisana. S obzirom na to da smo želeli da posetimo i susednu Kirgiziju, po nas je došao i Ešim Odmanalijev, nekadašnji ruski reprezentativac u džudou, a tadašnji predsednik Olimpijskog komiteta Kirgizije. Nije mu bilo teško da nas povede na put dug skoro 300 kilometara. Putovali smo putem koji se, ako zanemarite „talase“, mogao smatrati prilično pristojnim. Posle dužeg vremena smo stigli i do malog proširenja i mesta gde smo pazarili šašlik. Okolo su bile jurde, kuće napravljene od nekog sukna, koji stoji na granama koje, kada reše da promene mesto stanovanja, jednostavno pokupe. Reč je o nomadima, ljudima koji se zadržavaju na jednom mestu samo dok im to odgovara. Gaje konje i dvogrbe kamile, poneko i ovce, a nošnja im je kobalt plave boje sa neobičnim, izvezenim kapama.
Odmah su nam prišli Kazaci, a kako su izuzetno niskog rasta, osećali smo se ko Guliveri među Liliputancima. Sve ovo govorim da bih se vratio na vaše pitanje. Pitali su nas ko smo, a možete zamisliti naše iznenađenje kada smo shvatili da ne samo da su čuli za Srbiju, već i da su tačno znali i gde se nalazi i šta se tada kod nas dešavalo. Bili su, dakle, potpuno informisani o svemu što se dešava u svetu.
* S obzirom na prirodu posla koji radite, verujemo da vas je posobno zanimala njihova fauna?
Jedan ruski biolog nam je omogućio da obiđemo nekoliko zanimljivih mesta. Pre svega, na granici sa Kinom smo videli kanjon koji podseća na Kolorado, išli smo u stepu da bismo videli jednu vrstu antilopa koja se zove tajge, a posebno su zanimljive po svojim nosevima i po tome što se jedino tu mogu sresti. Posetili smo i jednog Kazaka, koji i danas lovi zajedno sa orlovima. Nažalost, njegov „drugar“ se tada mitario, menjao je perje, a tada se u lov ne ide. Kuća našeg domaćina je napravljena od pruća i blata, a pošto je muslimanske vere – u njoj nema ni stola, ni stolica, nema praktično ničeg. Sedeli smo na podu prekrštenih nogu, a posluženi čajem, kobiljim mlekom i nekim žitaricama. Ceo kraj je siromašan vodom, kišnica se teško prikuplja i veoma štedi, pa nije čudno što se i sudovi retko peru. Kada sam dobio zdelu sa mlekom i „jedno 300 slojeva kajmaka“, i pored sve volje, morao sam se zahvaliti i odbiti. Međutim, nije svuda isto, jer smo, recimo, u samom Beškiku ručali u raskošnom hotelu, kakvog ni kod nas nema.
            *Osim Kazahstana i Kirgizije, posetili ste i Kamčatku, gde bi mnogi naši ljudi poželeli da odu. Šta ste tamo doživeli?
– Kačmatka mi je doista bila san, a da snove ponekad treba i drugima ispričati potvrđuje i moje iskustvo. Kada je čuo o čemu maštam, jedan moj prijatelj se potrudio da snove i ostvarim. Putovali smo, najpre, u Rusiju, u Moskvu, odakle smo krenuli za Sibir. Moje dotadašnje predstave o ovom delu planete su bile da je reč o jednoj velikoj ledenoj ploči. Tada smo radili i TV emisiju, koju smo na licu mesta nazvali „U susret suncu“. Zapravo, iz Moskve smo poleteli usred noći, a posle svega dva-tri sata leta smo naišli na sunce. Ispunjen jakim emocijama, pogledavši kroz prozor aviona, obratio sam se gledaocima rečima – Ako postoje pluća planete, onda to svakako nije Amazon, nego Sibir koga životom napajaju dve velike moćne reke –Volga i Lena.
Do Habarovska smo leteli skoro 14 časova, a ono što se dalo videti bila su nepregledna prostranstva šuma i močvarnog zemljišta. Kada sam ugledao reku Amur,  pomislio sam da je Dunav običan potok. Na mapi čak i nije obeležen kao reka, već više podseća na jezero. U tom delu Mandžurije žive čuveni  mandžurski tigrovi. Ovo druženje pamtim i po piću koje ovdašnji narod zove tosta. U Habarovsku smo gostovali kod glavnokomandujućeg Istočno-sibirske oblasti, koja obuhvata veću površinu od Evrope. S obzirom na to da nemam poseban odnos prema uniformisanim licima, a  morao sam počesto da otpozdravljam našem domaćinu, bio sam krajnje neformalan. To mu se, očigledno, dopalo, pa me je ubrzo povezao svojom tajkom i odveo da mi pokloni tibetanske medvede i mandžurijskog sibirkog tigra. Tigra, nažalost, nisam mogao da dovedem, ali su medvedi i danas u beogradskom Zoološkom vrtu.
Domaćin nam je ustupio avion i dobro opremio votkom, pa smo nesmetano mogli da nastavimo putovanje do Petropavlovska, koje je trajalo pet i po sati. S obzirom na to da sam jedini imao kameru, ušao sam u pilotsku kabinu sa namerom da snimim ovaj deo planete iz vazduha. Nažalost, ispod nas su bili samo oblaci, a iznad njih jedan vrh poput Durmitora. Međutim, kada sam se osvrnuo, shvatio sam da nije jedini. Na sve strane je bila ista slika, pa sam se zapitao kako sve to izgleda ispod oblaka, ako je ovako iznad.
* Kako sve to izgleda u prirodi, čime se bavi i šta jede narod u Sibiru?
– Kamčatka je zemlja vulkana, gejzira, zemlja reka, jezera, šuma breza, zemlja komaraca i, naravno, tostova. Obišao sam i njihovu vojnu bazu, odakle poleću avaksi, video dva miga 31 i demonstraciju obaranja bespilotne letilice. Tamo se, inače, leti isključivo helikopterima, a putovanje između dve baze često traje i nekoliko sati. Bili smo tamo nekoliko dana, pecali ribu, a ulovili smo lososa teškog više od 300 kilograma. Rusima smo ponudili njegušku pršutu i pancetu, kurtoazno su je probali, ali su više uživali u svojoj živoj, beloj slanini. Uopšte, tamo se sve jede živo. Ikru izvađenu iz lososa su oprali u dve vode, tri minuta držali u slanoj vodi, a meso lososa su jednostavno bacili u reku. Jede se i riba straganjina, koju režu kao njeguški pršut. Objasnili su mi da je to neka praistorijska riba, koja se takođe jede živa i smrznuta. Štaviše, upoznao sam i Rusa koji je imao priliku da jede meso mamuta, starog barem tridesetak hiljada godina, koga je pronašao ispod leda. Inače, led „caruje“ skoro cele godine, a proleće, leto i jesen traju ukupno dva i po meseca.
* Nedavno ste se vratili i sa vrha Sibira. Kakve ste utiske doneli?
– Bili smo tamo u aprilu, a zanimljivo je da u tom periodu glavni čovek u gradu nije gradonačelnik već direktor toplane. Neposredno pre našeg polaska za Čukotku je poslata prethodnica da na više mesta istovari burad sa gorivom. U nedrima Čukotke ima zlata, dijamanata, uranijuma, a mesta na kojima smo pecali su pusti kamenjari, gde teče, kako sami kažu, najčistija voda na svetu. Bili smo i na Tajmiru, koje je jedno veliko poluostrvo, otkriveno posle Amerike, a verujem da i danas nije sasvim istraženo. Zanimljivo je, međutim, da smo pre  dolaska, skoro pola godine unapred, morali da prikupimo brojne dozvole i papire. Tamo, inače, retko ko može da dođe, a posledica toga je, između ostalog, takva priroda za koju, prosto, ne verujete da postoji na našoj planeti. Centar te sibirske oblasti je grad Krasnojavsk, a iz njega smo putovali najvećim avionom (IL 96 ) koji sam ikada video. S nama je putovao i Danijel Svarovski, koji se pokazao izuzetnim saputnikom. Za razliku od nas, probao je sve što su mu ponudili i ponašao se krajnje normalno. Od mesta do mesta smo putovali helikopterom i ponašali se kao pravi pioniri-istraživači.
* Puno ste putovali. Da li ste obišli sve što ste želeli?
– Ima puno mesta koje nisam video, a želeo bih. Voleo bih da odem na Madagaskar, u Tasmaniju, da vidim da li je još živ tasmanijski vuk ili tigar, a nadam se da ću otići i do Južne Afrike. Bio sam u Rostovu na Donu, a hteo bih da vidim i Grenland, Island, Galapagos, Javu, Sumatru... U Južnu Ameriku bih išao zbog zmija. Jednostavno, privlači me divljina. Ovakva putovanja mene fasciniraju i odmaraju, a možda će moja ljubav prema putovanjima i prirodi, jednog dana, biti i razlog da se u nekom narednom zanimanju okušam i kao autor putopisnih emisija.

* Često nas „pogodi“ podatak da ljudi u svetu malo znaju o Srbiji. A koliko mi, zapravo, poznajemo druge?

. – Možda je najbolji odgovor na to jedno moje putovanje u Biškik. Reč je o gradu u Kazahstanu, koji je, po mnogo čemu, impresivniji od prestonice Alma Alte.  Usred naselja je spomenik spomenik nekom njihovom junaku, koji je iz malog Kirgistana krenuo i osvojio Kinu. Zapravo, njihova istorija me je potpuno fascinirala. Usput smo prošli i pored jednog „brdašca“, koje se ni na jednoj karti ne može pronaći. Zove se Alatal, prostire se na dužini od skoro 200 kilometara i svaki njegov vrh je viši od Durmitora, Triglava ili Šar-planine. Možda i to dovoljno govori o našem poznavanju svetske istorije i geografije.


ISKUSTVA POZNATIH

Vuk Bojović

Vuk Bojović

U potrazi za tasmanijskim vukom
Voleo bih da odem na Madagaskar, u Tasmaniju, da vidim da li je još živ tasmanijski vuk ili tigar, a nadam se da ću stići i do Južne Afrike. Bio sam u Rostovu na Donu, hteo bih da vidim i Grenland, Island, Galapagos, Javu, Sumatru. U Južnu Ameriku bih išao zbog zmija. Jednostavno, privlači me divljina...


 reka Moiro

Vuk Bojović i Dr.Dule Blagojević

Vuk Bojović i nilski konj Nidža jul 1986

 



MUDIJADA

 

Reprodukovanje svih pisanih i ilustrovanih materijala, njihova On-line primena, kao i druga upotreba (CD - ROM, DVD),izvoz ili prodaja u inostranstvu, dozvoljeni su samo uz pismenu saglasnost izdavača