|
LEPOTA ŽIVLJENJA VESNE DE VINČA
 |
|
Donedavno Vesna Jugović, a sada gospođa De Vinča, zvanični je „izvoznik“ srpske lepote. Vlasnica agencije MISS YU, nedavno je izabrana i za predsednika Međunarodne manifestacije Balkan Beauty Ambasador, čija je želja da ujedini modu, lepotu i politiku. Radeći kao novinar i mismejker, više od decenije traga za najlepšom devojkom sa naših prostora. Podseća pomalo i na jednu drugu ženu – Jelenu Anžujsku, srpsku kraljicu iz doba Nemanjića, koja je prva osnovala školu za devojke u Srbiji. Ona je stvarala nekadašnje, a Vesna moderne princeze. Širom je otvorila vrata mnogim ličnostima današnje svetske scene, koji je doživljavaju kao iskrenog i odanog prijatelja. Imala je priliku da obiđe ceo svet, a rado je prihvatila da svoja iskustva podeli i sa čitaocima Horizonta.
|
|
* Zahvaljujući mami na prvo putovanje je otišla u Grčku. Pela se na Olimp, videla Akropolj i zaključila da se sa svakog puta vraća sa posebnom vrstom energije, da se uzdigla na neki viši duhovni nivo i da svet oko sebe gleda „drugačijim“ očima.
– Putovanje nije samo samo turizam, to je jedna vrsta misije, pa čak i neka vrsta religije. Ako se vratite sa istim osećanjem kao što ste i otišli, znači da niste uspeli. Onda je to putovanje prazno i nevažno. Doduše, imate fotografije koje ćete pokazati prijateljima, roditeljima ili komšijama, ali u suštini ono nema nikakvog smisla. Za mene su putovanja sam život, odnosno uživanje u životu, bez obzira na to da li je reč o dalekim mestima ili nečem što je blizu, tu negde oko nas. Nedavno sam posetila manastir Gradac, gde je sahranjena Jelena Anžujska. To je za mene bilo divno, čudesno putovanje po Srbiji. Mislim da obavezno treba posetiti ovaj manastir.
* Na Internetu postoji sajt koji okuplja ljubitelje putovanja, ali da bi ste bili deo te ekipe potrebno je da obiđete najmanje 40 zemalja. Vesna zvanično nije član te liste, ali svakako ispunjava uslove za prijem. Iako je obišla mnoge države i mesta, još ima neostvarenih snova.
– Želela bih da vidim Australiju i nadam se ću tamo otići sledeće godine. Tek toliko da „omirišem“ i taj kontinent. Međutim, ponavljam da bez obzira na to kuda putujete, makar to bilo i putovanje do običnog srpskog sela u okolini Beograda, prilika je da nešto i naučite. |
* Mogućnost da puno putuje je ostvarila, između ostalog, i zahvaljujući poslu koji je radila. Bila je u Libiji, razgovarala sa Gadafijem i sa njim se slikala.
– Sa Gadafijem sam se srela dva puta, u dva različita politička trenutka. U političkom razvoju Libije, pre nekih dvanaest godina, kada je bio protiv Amerike smatrajući je agresorom i odgovornom za smrt njegove poćerke. Međutim, sada je situacija drugačija, približava se Americi, a rezultat toga je otvaranje i američke ambasade u Tripoliju. Želja mi je bila da vidim koliko se zaista on promenio, jer je politika jedno, a nečiji karakter nešto sasvim drugo. Osim toga, Libija je veoma zanimljiva zemlja i u turističkom smislu. Reč je o jednoj neotkrivenoj destinaciji, zemlji koja nije bila dostupna turističkoj javnosti. Ima nekoliko fascinantnih antičkih gradova, kao što je, recimo, Leptis Magna. To je najveći antički grad Mediterana i verujem da bi svakog oduševio. Išla sam u centar Sahare... bila na Ekvadoru i stala na ekvatorijalnu crtu, tačno na mestu gde se polovi severni i južni deo planete.
* Vesnu posebno privlače i neke tačke na planeti, koje smatra izvorom energije i mestom filozofskog razmišljanja. Bila je na grobu Marije Magdalene u Ren L’ Šatou, na jugozapadu Francuske, bila je na Akropolju i saznala da postoji mesto na kojem uopšte nema ptica, zaronila je u dubinu mora kraj Tajlanda, osetila izuzetnu sunčevu energiju na Rtu dobre nade u Kejptaunu...
– Rt dobre nade je između dva okeana. Želela sam da jednu nogu stavim u Atlanski, a drugi u Indijski okean. Nažalost, reč je o visokoj steni pa to nije moguće, ali je predivan pogled na mestu gde se susreću dva okeana. Zanimale su me i močvare Vijetnama, kao i Ajfelov most u Hanoju. To je isti Ajfel koji je napravio i Ajfelovu kulu. Most je ogroman i dugačak, a Amerikanci su ga bombardovali kada su napali ovu zemlju. Najlepše ostrvo Kine se zove Sanju i smešteno je u provinciji Hajnan. U vreme komunizma Sanju i Hajnan su bili mesto uživanja i odmaranja visokih funkcionera, tadašnjih moćnika Kine. Podseća na našu Vojvodinu, i razvija se „brzinom munje“. Bila sam dva puta u razmaku od godinu dana i videla kako je nastao čitav novi grad. Umem da sagledam jedan grad, jednu zemlju veoma brzo, za dva-tri dana. Mogu da savladam neke vrhove, udoline, dna mora, tačke duhovnosti, arhitektonske moći. Imam tu neku prostornu dimenziju i znanje.
Recimo, kada sam bila u Egiptu, posetila sam Keopsovu piramidu, u kome se nalazi njegova mumija, grob. Odmah sam utrčala u La Vireljov grob, i videla zapanjeno lice čuvenog egiptologa, koji je rekao da nikad u životu nije video nekoga ko je legao u grob ovog Keopsa. Samo sam ga pitala da li mi je glava na dobroj strani, na šta je on potvrdno odgovorio. Rekla sam da me ostavi dvadeset minuta, da malo razmišljam, meditiram, što je i učinio. Osećala sam tu energiju, razmišljala o drugim dimenzijam i trenucima, zaista sam se osećala moćno i uzbudljivo. |
|
* Želja da doživi neobično, da uradi nešto nesvakidašnje, često su je dovodili u opasnost.
– U Šri Lanci sam mogla da poginem penjući se na vrh jednog brda. To je veoma zanimljiva priča. Zapravo, reč je o ogromnoj steni koja izgleda kao brdo uz koje se pruža nestabilno stepenište. Za ovo mesto se vezuje i jedno predanje za koje verujem da je istinito. U želji da prigrabi vlast, sin je ubio oca kralja, a da bi se obezbedio od brata, takođe pretendenta na presto, u ovoj stene je uklesao stepenice. Sve podanike je preselio na njen vrh, a oko brda je stvorio reku prepunu krokodila. Niko mu nije mogao prići, ali nažalost niko nije mogao ni izaći iz ovog zatvora. Na kraju je sa svim svojim ženama skočio u provaliju, dokazajući, zapravo, da je i najidealnije dvorište jedan običan zatvor.
* Voli da putuje, ali ne uživa u konvencionalnim zabavama. Ne uživa u noćnim provodima i u njima ne vidi ništa zanimljivo.
– U Njujorku, na Menhetnu, obišla sam sve klubove za mlade. Želela sam, zapravo, da proverim do koje mere mogu to da izdržim, da bih uvidelu neku razliku... Atmosfera je bila zanimljiva, ali nisam uživala. Verujem da su to mesta za mentalne robove, a pravo uživanje je, recimo, bilo kada sam u Harareu cele noći jurila dimljeni rep krokodila.
* Razume ljude koji plaćaju velike pare da bi uživali u opasnosti. Koji vole mesta povišenog adrenalina, ali da bi ostvarili ne moraju putovati daleko. Dovoljno opasnosti mogu pronaći i kod nas.
– Potrebno je posetiti Kosovo jer je tamo smeštena naša duhovnost, jer je to naš Jerusalim. Tamo ima divnih manastira i fresaka, zaštićenih do strane UNESCO – a, ali danas nije lako tamo otići. I suviše je opasno, ali je mnogim ljudima upravo to potrebno. U Africi, recimo, postoji putovanje preživljavanja. Turisti dobiju nož i odu u Savanu, u džunglu, spavaju na drveću, da bi na kraju, nažalost, neko i uspeo u naumu da se sa ovoga puta nikada ne vrati. Splavarila sam na Viktorijinim vodopadima, gde takođe često neko nastrada. Daju se velike pare samo da bi se doživelo nešto nesvakidašnje, opasno, izazovno. Tamo, na primer, postoje veliki vrtlozi koji vas često mogu povući na dno, a može vam se dogoditi, recimo, i da vas pojede krokodil, baš ono što se i dogodilo jednom turisti.
* Putujući svetom imala je priliku da mnogo toga okusi i proba. U Vijetnamu je jela voćku pink boje, koja liči na zmaja i jede se kašikom. Kaže da tamo ima čudesnih voćki, ali je sve toliko prljavo da je jednom prilikom „zaradila“ i stomačni grip. Voli da jede japansku hranu, a najukusniji je dimljeni krokodilov rep. Voli da proba i razne čajeve, a najbolji su, kaže, oni u Šri Lanki. Sve su to velika iskustva i prosto je nemoguće da se vratite kući bez novih znanja.
– Naučila sam koliko je svet zapravo mali, koliko su narodi slični, koliko ima divnih ljudi; naučila sam da preskačem veštačke barijere. Ja sam čovek koji ne voli konvenciju, ne volim je kao što ne volim i starost, jer je i ona, takođe, nešto konvencijalno, a ja ne želim da ostarim. Osim toga, naučila sam da je spontanost najbolji način komunikacije.
* Ipak, ma koliko uživali u putu, uvek poželite da se vratite. Kaže da se nakon tri nedelje oseća nelagodno, da počinje da se „trese“, da želi kući. Međutim, slično joj se dešava i kada se vrati. Posle dvadesetak dana ponovo bi na put.
– Novu godinu ću verovatno dočekati na Floridi, gde uživam u pogledu na moru osvetljenom reflektorima, šampanjcu i prijateljima koje volim. Želela bih da živim u Grčkoj, Portugalu, Španiji... Verovatno ću živeti na relaciji Menhetn – Pariz – Beograd, ali najviše uživam kada sam u skladu sa prirodom. Ko napravi taj spoj biva moćan, može da živi beskonačno, da se stalno napaja energijom, a svoju da čuva. To je nešto veoma važno. |
|
ISKUSTVA POZNATIH
|
Lov na dimljeni krokodilski rep
Prilikom posete Keopsovoj piramidi prošla je pored zapanjenog egiptologa i legla u La Vireljov grob. U njemu je bila dvadesetak minuta, razmišljala i sjajno se osećala. Naučnik je kasnije pričao da to niko pre nje nije uradio, ali ko će razumeti žene sa Balkana. Posebno kada je reč o nekom poput Vesne
|
|
