.O Tašmajdanu bi se, zapravo, mogle napisati tri posebne priče. Prva bi se odnosila na ono što svakodnevno vidimo. To je danas moderan gradski park sa širokim šetalištem, alejama cveća i lepim drvoredom. Na obodu parka je impozantna crkva Svetog Marka, a odmah iza nje je i mala ruska crkva. Mnoge generacije Beograđana su zimi dolazili ovde na klizanje, a leti na plivanje. Tu su i dve kafane sa dugom tradicijom – popularna Madera, omiljeno sastajalište rukovodstva i fudbalera Crvene zvezde i Šansa, koju su mnogi ljubitelji dobre kapljice nazivali i „poslednjom“ jer je nekada jedina radila do rane zore.

Treća, možda i najzanimljivija priča nas vodi još dublje u utrobu zemlje. Možda niste znali, ali celokupno tašmajdansko podzemlje podseća na švajcarski sir. Velike dvorane i brojne podzemne staze i hodnici, koji vode na sve strane, tek treba detaljno istražiti. Ono što se pouzdano zna, jeste da je ovde vršena eksploatacija kamena od Rimskog doba pa sve do sredine 19. veka.  Uostalom, Tašmajdan i svoje ima duguje ovoj delatnosti (taš – kamen, majdan – rudnik), a o kakvom je kvalitetu kamena reč, možda dovoljno ilustruje podatak da je većina pronađenih, odlično očuvanih rimskih sarkofaga, pravljeno upravo od njega. Podzemni svet Tašmajdana je, po svemu sudeći, zajedničko delo prirode i ljudske ruke.
Tokom Prvog svetskog rata podzemne odaje su Beograđani koristili kao idealno sklonište od austrougarskih bombi, a sličnu ulogu su imale i tokom Drugog svetskog rata. Međutim, tada su se u njemu krili Nemci, koji su ovde smestili i štab Gestapoa. Ostalo je zabeleženo da niko od privedenih Srba, nad kojima je vršeno isleđenje, odavde nije izašao živ. Nemci su ovo podzemlje koristili sve vreme rata, a prilikom odlaska ostavili su mine i eksploziv u mnogim prostorijama i hodnicima. Oslobodiocima je bilo lakše da minirane hodnike jednostavno zazidaju, tako da se danas kroz njih ne može proći.
Podzemne odaje je u posleratnom periodu koristila i država, mada se tačno ne zna koja im je bila namena. Jednostavno, bila je vojna tajna o kojoj se nije smelo govoriti, a još manje pitati. Tajne podzemnog Tašmajdana su na svetlost dana delimično izašle tek sa pojavom knjige „Beograd ispod Beograda“, autora Zorana Nikolića i dr Vidoja Golubovića, objavljena pre nekoliko godina. Iz nje se može saznati da se u tašmajdanskoj utrobi kriju brojne pećine, međusobno povezane tunelima i hodnicima, i veliki broj probijenih staza koje vode u raznim pravcima. Dokle – istraživači, zasad, nisu otkrili.
Ono što tajanstvenosti ovog mesta, svakako,  doprinosi jei krajnji nemar države da se ovo podzemno blago na pravi način predstavi. Doduše, organizovane grupe turista mogu najaviti dolazak, a tada će ih kroz podzemlje provesti jedan od autora same knjige. Nažalost, u zvaničnoj turističkoj ponudi Beograda Tašmajdana i dalje nema, baš kao ni  podzemnog sveta Kalemegdana, laguma u Karađorđevoj ulici ili u Zemunu, i brojne druge lokacije o kojima, očigledno, malo znamo. A svaka od njih bi mogla da bude i prava turistička atrakcija, kako za domaće, tako i za strane turiste.
Vlada Arsić

.