Dolaze ljudi iz svih krajeva, mahom da bi se opustili i, barem na trenutak, zaboravili probleme iz svakodnevnog života. Dolaze Slovenci, Austrijanci, Nemci, Bugari, Francuzi, Englezi i Amerikanci, a sve je više i onih koji dolaze ponovo i sobom povedu i prijatelje.
            Treba znati da rafting može biti i opasan. Međutim, vešti kormilari reku poznaju kao svoj džep, pa dosad nije bilo ozbiljnijih povreda. Pre nego što se otisnu niz vodu, gosti dobijaju ronilačka odela debljine dva i po milimetra, ronilačke čizme i pojaseve za spasavanje, a za decu su obezbeđene i kacige za glavu.
            – Kada je vodostaj visok, opasnost predstavljaju i stene koje se nalaze ispod površine vode – kaže Dejan. – Dosad nije bilo problema, ali mnogo toga zavisi i od poznavanja same reke. Tara nikada nije ista. Na nju utiče vodostaj, ali i kiša može da promeni izgled reke. Prekrije se, na primer, kamen koji je koliko juče bio uočljiv, pa nepažljiv splavar lako može da nastrada. Ako neko upadne u vodu, veoma je važno da se drži sredine reke, a tek kada stigne do mirnijeg toka treba da pokuša da dopliva do obale. Odatle će ga pokupiti prvi naredni čamac – kaže Dejan, i ističe da se uputstva kormilara moraju bespogovorno slušati.
            Prosečna godišnja temperatura Tare je oko sedam stepeni, a najtoplija je u julu i avgustu, kada može dostići i 13 stepeni. Spust je dugoko 120 kilometara i traje tri do četiri dana, zavisno od aranžmana. Polazak je sa splavišta Šljivansko u Crnoj Gori, gde se gosti i oprema dovoze kombijima ili mini-busevima. Prvog dana se mogu videti most na Đurđevića Tari, visok 165 i dugačak 367 metara, i manastir arhangela Mihajla iz 15. veka. Iza toga slede brojni bukovi, virovi i vrela, od kojih mnogi dopiru sa vrhova Durmitora. Prvi odmor je u kampu Radovan luka, da bi se rano ujutro krenulo ka Brštanovicama. Na ovom delu reke se, između ostalog, mogu videti Bajlovića sige, koje se nalaze u najdubljem delu kanjona (1.300 metara). Iznad toka reke je i pećina sa podzemnim jezerom koje, kako kažu meštani, i danas krije mnoge tajne.
            Posle još jednog noćenja, počinje i najatraktivniji deo spusta, pre svega zbog 13 bukova na koje se nailazi. Kada je vodostaj Tare na prosečnom nivou, spust do Bastasa traje tri do četiri sata. Bukovi se ređaju na svakih sto do dvesta metara, koji splavarima dižu adrenalin do kraja. Najduži i najatraktivniji buk se zove Borovi, a posle njega slede Ćelije, najveći, najopasniji i najnepredvidiviji buk na ovoj planinskoj reci.         
            Program splavarenja predviđa obavezno zaustavljanje na vodopadu Šipčanica, koji ime duguje poslednjem crnogorskom četniku – Vladi Šipčiću, koji se u ovim krajevima skrivao pedesetih godina prošlog veka. Sledi dolazak na Šćepan polje, gde dve gorske lepotice – Tara i Piva grade Drinu. Nizvodno, iznad železničkog mosta, koji je sada granica između Crne Gore i Bosne i Hercegovine, mogu se videti i zidine Soko Grada, prestonice Herceg Šćepana iz 15. veka, i manastir svetog Jovana Krstitelja na Zagrađu. Poslednjeg dana splavari se spuštaju najlepšim i najuzbudljivijim delom Drine, sve do ušća Đehotine.
            Gostima se u kampovima za večeru obično sprema mlada jagnjetina, krompir, piletina ili riba ispod sača, a tu je i veliki izbor pića. U večernjim satima, sa razglasa u kampu se čuju zvuci domaće i strane muzike, a često se nađe i poneka harmonika ili gitara, što celoj fešti daje posebnu notu.

Cene raftinga su različite, zavisno od vrste aranžmana za koji se gosti odluče, ali i kampa u kojem odsedaju. Za jednodnevno splavarenje, koje obuhvata pun pansion u rafting kampu DMD treba platiti 50 evra, dan splavarenja sa dva noćenja staje 70, a dvodnevno splavarenje košta 90 evra.
Trodnevni aranžman staje 165 evra, pri čemu treba računati i na boravišnu taksu, koja je prošle godine u Nacionalnom parku Durmitor iznosila 57 evra po osobi. Cena obuhvata pun pansion, odseda se u drvenim bungalovima, a mesto se može rezervisati i putem sajta na adresi www.tara-rafting.com