*Putovanja su vrsta privilegije, a za nekog poput vas i svojevrstan izazov. Kada ste počeli da putujete?
S obzirom na to da su mi roditelji emigranti, putovanja su se podrazumevala. Otac je došao iz Rusije, majka iz Nemačke. Upoznali su se u Atini, tamo se venčali, službovali u Makedoniji, gde sam i rođena, a zatim smo došli u Beograd. Kasnije sam putovala i sa ansamblom Narodnog pozorišta, u zlatna vremena kada se išlo na turneje i kada je balet bio deo kulture naše zemlje. Beogradski balet je bio priznat u svetu, često smo gostovali u inostranstvu. Imali smo ozbiljan repertoar, svako veče smo igrali teške predstave, ali smo stizali i da obiđemo sve ono što krasi grad ili zemlju u kojoj smo gostovali. Lično sam volela da posećujem muzeje, obilazim pijace, razgovaram sa običnim ljudima, i već tada sam slutila da će mi putovanja postati strast. I danas se sećam gostovanja u Barseloni, Napulju, Teheranu i drugim metropolama širom sveta. Gradove sam obilazila autobusom ili tramvajem i tako uspevala da vidim i ono što se turistima obično ne nudi. Nažalost, bila sam mlada i hirovita, mnogo toga nisam zapisala, a vremenom se mnogo toga zaboravi.
*Koliko ste zemalja dosad obišli?
Od početka devedesetih godina prošlog veka putujem samostalno ili sa Turističkom agenciji Kon Tiki. Bila sam u više od 70 država, obišla skoro sve delove sveta, a jedino nisam bila u Australiji. Verovatno i zato što je njihova kultura stara svega tri-četiri veka, pa mi nije bila dovoljno inspirativna. Privlačio me je magični, mistični i bajkoviti svet Jugoistočne Azije, Himalaji, Indokina. Obišla sam Rajska ostrva, centralnu i Južnu Ameriku, a rado se vraćam i Africi, toj kolevki čovečanstva. Svaki put otkrijem nešto novo i neočekivano. U Japanu sam, na primer, očekivala svet čelika, stakla i betona, a vratila sam se oduševljana prirodnim lepotama, zanimljivostima i gostoprimstvom domaćina. Koliko je lepa naša planeta možda se najbolje vidi u Francuskoj Polineziji ili, na primer, u La Pagosu, koji i danas živi u dalekoj prošlosti.
*Koji deo sveta vam je najdraži, iz koje zemlje nosite najjače utiske?
Kada je reč o kulturi, najviše volim Aziju, ali je priroda najlepša u Africi. Valjda i zato što je netaknuta. Tamo sam se upoznala i sa životom prvobitne zajednice, a u Ugandi sam imali i bliski susret sa gorilama. Osećala sam se kao naučnica Dajana Fosit u filmu Gorile u magli. Volim i svet Maja na tlu centralne i južne Amerike, i kulturu Inka. Nažalost, tragovi njihovog života se mogu sresti još samo u džunglama i to je nešto što se neumitno gubi. Tamo sam videla i neke zaista čudne stvari, kao što je, na primer, jezero Titikaka. U prevodu ova reč znači žuta mačka, jer zaista svojim oblikom podseća na mačku. Međutim, to se može primetiti samo sa visine od pet hiljada metara, a ime je dobilo davno, kada se nije znalo ni za balone, ni za avione. Ne možete da se otrgnete utisku da su nas nekada zaista posećivali ljudi sa drugih planeta, iz nekih drugih civilizacija. Ili, na primer, spomenici čičanica u delu Undo Maja, gde su napravljene ogromne omečke glave, teške nekoliko tona. Kameno nalazište, odakle je, verovatno, kamen dovučen je toliko daleko da je prosto neverovatno kako su uspeli da ga donesu. Ali ne zbunjuje samo to. Recimo, izvajana lica na ovim spomenicima nisu indijanska, već više podsećaju na afričko lice sa širokim nosom, koje je potpuno drugačije.
*Svoje impresije beležite kamerom i perom. Kako se pripremate za putovanja, gde tragate za informacijama?
Puno čitam! Nažalost, takve literature je kod nas malo, nema ni putopisnih emisija, pa se uglavnom oslanjam na ono što rade stranci. Nemci, na primer, imaju odlične bedekere i vodiče, prikupim puno podataka, a zatim ih dopunjujem ličnim utiscima, osećanjima, doživljajima i zanimljivim susretima.
* Putovanja su lepa, ali mogu biti i opasna. Da li ste imali neprijatnih iskustava?
Sa najvećim opasnostima sam se sretala kod kuće, u Beogradu. Zapravo, svaki velegrad, bilo gde da se nalazi, može biti opasan. Naravno da ima i putovanja takozvanog visokog rizika, ali je rizik svuda. Otići u Kambodžu, na primer, gde se i danas može naići na minska polja, svakako nije prijatno. Ali ima i puno predrasuda. Uganda je donedavno živela pod režimom Iljamina, vladala je prava diktatura, ali je sada potpuno druga zemlja u kojoj nikada nije bilo mržnje prema belcima, kao, na primer, u Južnoj Africi ili u nekim drugim delovima kontinenta. Bilo je, međutim, i tamo opasnosti. Konkretno, u Ugandi nas je napala jedna slonica iz čista mira, ali se srećom sve dobro završilo. Slično je prošao i susret sa silverbekom, ogromnom gorilom visokom preko 2,2 metra. Od straha sam počela da plačem, a rendžeri su me začuđeno gledali. Čudila se, verovatno, i gorila, koja je na poziv rendžera jednostavno produžila. Inače, kasnije sam saznala da gorile podnose društvo stranog bića svega desetak minuta, a zatim se okreću i odlaze. Pitala sam se da li ga je privukao moj plač, drhtanje, da li su ga suze podsetile na bisere, da li bi možda pokušao da ih dotakne, obriše, da me zagrli, ha-ha (smeh)... To, verovatno, nikada neću saznati.
*Šta ste naučili o životu putujući po svetu?
Mnogo toga! Naučila sam da cenim život, grad u kojem živim, da napravim razliku. Videla sam da ima i gorih mesta za život, videla sam bogatiji, ali i siromašnji svet. To su dragocena iskustva, saznanja, proširila sam vidike, naučila štošta o drugima, o njihovoj istoriji, kulturi, običajima, načinu života. Saznavajući o drugima, mnogo toga sam saznala i o nama. Shvatila sam da naša kuhinja potiče od Arapa, koji su mnogo toga preuzeli od Sirijaca. Kasnije se to proširilo na Tursku, a preko njih i do nas. Ako su kod nas ćufte, kod njih su kufte, jede se na isti način, štapićima, rukama, somunima. Čak se i neka moja samoživost, egoizam svojstven kćerkama jedinicama, vremenom izgubila. Na putovanjima sam naučila da se družim, da pružam, poklonim, saslušam, budem strpljiva i manje temperamentna. Na putovanjima se, uostalom, ljudi najbrže upoznaju.
*Najneobičnije jelo koje ste imali prilike da probate?
Nadam se da nekom neću pokvariti apetit, ali sam jela kašu od lišća baoba drveta u Maliju, poljske miševe u Burmi, jela sam zmije i skakavce, koji su hrskavi kao čips, i termite čiji ukus podseća na suncokret. Svašta sam jela i na pijacama, ali, Bogu hvala, nikad nisam imala nekih tegoba. Najzanimljivije je, međutim, jedno voće koje je, iako božanstvenog ukusa, u Aziji zabranjeno. Reč je durijanu, velikom zelenom plodu čije je jezgro zaista ukusno. Od njega se pravi sladoled, ali je problem što širi takav smrad, neku kombinaciju luka i starog sira, da vam se tri dana ne može prići. U hotelima je durijan precrtan, zabranjeno ga je koristiti, jer njegov „miris“ dospeva i u ventilaciju. Probala sam jedno parčence, tek da me želja mine, jer bi me isterali iz hotela.
*Svoje putopise objavljujete u tiražnim dnevnim listovima i magazinima, a nedavno ste objavili i knjigu U skutima Himalaja. Kako je knjiga nastala?
To je zbirka putopisa nastalih od 1996. do 2003. godine, objavljenih na nagovor i podršku mojih prijatelja, saputnika, često i sapatnika sa mnogobrojnih putovanja. Reč je o mom književnom prvencu, zavodljivoj avanturi koja nas vodi na vrhove najviše planine sveta i kroz celu Indokinu. Posvetila sam je svojim roditeljima Johani Maria Heimke i Nikolaju Petroviču Lapatanovu, koji su mi prvi otkrili čari putovanja, i mom vernom Valdiki.
* Planirate li nova putovanja?
Papu Nova Gvineja je ekskluziva u svetskim razmerama. Osim toga, želim da obiđem Patagoniju, Ognjenu zemlju, Uskršnja ostrva... To su mesta koja još nisu opterećena masovnim turizmom i priroda je netaknuta. Putovanja planiram sa prijateljima, a organizaciju prepuštamo Kon Tikiju, koji posebno za nas prave program po narudžbini. A avanturista spremnih na sve, od toga da odu u najveću zabit na planeti ili da se zavuku u vulkansko grotlo, zaista nema puno. Letela sam balonom iznad Tanzanije, spuštala se među lavove i druge životinje, živela sam punim plućima. A jednog dana, kada ne budem imala snage da se pentram po Himalaijima i ronim u Pacifiku, svoje vreme ću trošiti ispijajući kafu na Šanzelizeu, negde u Firenci ili nekim fjordovima. Samo da Bog da zdravlja.
