|
SKADARLIJA
 |
|
Noću kad je jedan sat, Skadarlijom lomiš vrat |
Ono što je za Pariz značio Latinski kvart ili za Beč Grincip, to je od Prvog svetskog rata za Beograd bila Skadarlija. Doduše, i danas je ona omiljeno stecište boema i ljubitelja dobre atmosfere, ali odavno više nema čuvenih glumaca i pesnika čije je ime neraskidivo vezano za ovu ulicu. Nema „starog gospodina“ Milorada Gavrilovića, davno se upokojio i čiča Ilija Stanojević, u legendu su se preselili i Radoje Domanović, Janko Veselinović, Đura Jakšić... Ovaj poslednji je u njoj i umro.
Skadarlija je uglavnom sačuvala svoj izgled s kraja devetnaestog veka, ne računajući nekoliko novih visokih građevina koje su vremenom nikle. Naročito je dobro sačuvana čuvena kaldrma o kojoj je, svojevremeno, bila ispevana i pesmica:
– Noću kad je jedan sat
Skadarlijom lomiš vrat!
|
|
.Zanimljiv je razvoj Skadarlije. Još za vreme Turaka, odkad verovatno i potiče ova kaldrma, Skadarska ulica je bila ciganska mala, preko koje je prelazio akvadukt, po svemu sudeći, baš na mestu gde je kasnije podignuta kuća Đure Jakšića. Po oslobođenju od Turaka su porušeni palisadi koje su se nalazile na levoj strani ulice, idući naniže, a rovovi koji su ih okruživali su zatrpani. Cigani su iseljeni na Čuburu, koja je kasnije preko Novog sela (danas Mekenzijeva ulica) spojena sa varoši, a Skadarliju su naselili neki novi stanovnici, takođe siromašni.O Ciganima postoji jedna legenda po kojoj bi oni prokleli svako mesto sa koga su prisilno iseljeni da na njemu, kasnije, više niko nema sreće. Možda je ta „kletva“ sustigla i našu Skadarliju, jer njeni prvi stanovnici, beogradski boemi, nikada nisu bili „deca sreće“. Skadarlija je postala popularna s kraja sedme decenije devetnaestog veka, kada je u njenoj blizini završena zgrada Srpskog narodnog pozorišta (današnje Narodno pozorište). Prvi stanari su bili glumci, a za njima su uskoro počeli da pristižu i drugi umetnici – slikari, pisci i novinari. Kafane su nicale jedna za drugom. Najpoznatije su bile Tri šešira, Dva jelena, Bandist, Bums i Vuk Karadžić.
U tih pet kafana se odvijao noćni život Skadarlije. Svaka od njih je imala posebnu atmosferu i gosti su se prema tome opredeljivali. Preko dana je bila obična, čak i ružna ulica gde su kuće bile nejednake i prilično neugledne, a kaldrma veoma loša, tako da ni kola nisu prolazila, jer su se ljudi plašili da ih ne slome ili da konji ne ozlede noge. Pravi život je počinjao tek noću, sa zvezdama, i trajao do rane zore.
|
Tri šešira je bila veoma zanimljiva kafana već i po svom imenu, a posebno po lokalu gde je bilo više zasebnih odeljenja, od kojih je svako imalo svoju publiku. Imala je veoma prijatnu baštu i nekoliko stolova ispred kafane. Ime je bilo poznato i tipično, a tokom Prvog svetskog rata se pročulo i širom sveta. Gde god bi neki Srbin ili Beograđanin otvorio kafanu, ona bi se, gotovo po pravilu, zvala Tri šešira.
Najveća kafana u staroj Skadarliji je bila Dva jelena. S obzirom da je tada u ovoj ulici sve bilo malo i nekako skučeno, brzo se pročula po velikoj trpezariji. Ovde je i bašta bila znatno veća nego u drugim kafanama i imala je neke čudne kućice u dnu bašte, sa uvek spuštenim zelenim roletnama na prozorima. U ovoj kafani su bili čuveni dugi jelovnici sa bezbroj jela srpske kuhinje. U nju su često navraćali i stranci, želeći da probaju specijalitete sa roštilja.
U kafanu Bandist su svraćali mlađi ljudi i retko je bilo večeri da se prozori te kafane nisu tresli od ritmičnih udaraca cimbala, basa ili violine. Veoma bučna kafana je bila i Bums, ali se njen restoran početkom 20 veka smatrao najboljim u Beogradu. Vodio ga je čuveni Čiča Gavra, boem po duši i poznati mecena umetnika i pesnika. Uvek im je davao na kredit, koji je, po pravilu, obično „propadao“.
U vrhu Skadarlije, u kafanici Vuk Karadžić, drvenoj potleušici nakrivljenoj i poduprtoj kočevima, sedelo se na burićima i pila samo rakija, a opijalo se do besvesti. To je bio lokal teških alkoholičara. Ime poznatog prosvetitelja je, ipak, zasluživalo neki lepši i ugledniji objekat. |
|
Još od Platonovog opisa Atlantide počele su razne špekulacije o njenoj lokaciji. Po nekim naučnicima, ovaj mitski grad se nalazi upravo u vodama Bahamskih ostrva, a za svoju tvrdnju uporište nalaze u postojanju velikih krečnjačkih stena, koje su 1968. godine otkrivene u blizini Severnog Biminija. Legenda kaže i da se na ostrvima Bimini nalazi izvor večne mladosti. Španski istraživač Ponse de Leon je, tražeći ovaj izvor, „promašio” Bimini, pa je dospeo na kopno prekoputa. Poluostrvo je proglasio za špansku zemlju i nazvao ga La Florida. O Biminima je pisao i Ernest Hemingvej u romanu „Ostrvo u struji”, jer se nalaze na obodu Golfske struje, osamdesetak kilometara istočno od Majamija. U ovoj grupi ostrva su najveći Severni i Južni Bimini, a posebna atrakcija je takozvani Biminski zid, koji čini ogromna stena, visoka 1.219 metara.
|
|
VREMEPLOV
KALDRMA |
Kletva Bibijinog plemena
Prema legendi, na svako mesto sa koga su Cigani nasilno iseljeni, bacano je prokletstvo da nikome više ne donese sreću. Po svemu sudeći, tu kletvu su najpre osetili prvi bardovi naše umetnosti. Iako su rodu ostavili najveća duhovna ostvarenja, malo je ko od njih lično bio srećan i zadovoljan
|
|
