|
RAVNA GORA
 |
|
Zlehuda sudbina gubitnika je zadesila i Ravnu goru. Skoro pola veka se prostrana visoravan na obroncima Suvobora nije smela spominjati, a kamoli posećivati. Doduše, i da se htelo, nije se moglo. Planina bez puta, struje, vode i konačišta, nije bila previše gostoprimljiva. Povremeno su dolazili samo planinari, ali su i oni morali da objasne zašto ovim stazama prolaze. Zar lepote nije bilo i na drugoj strani?
Tek kada su se glave malo „ohladile“ i stege popustile, gora je oživela. Početkom devedesetih, pristalice i potomci nekadašnjih gostiju su ponovo došli, izgradili put, podigli crkvu i otvorili Memorijalni centar. Crkvica je posvećena svetom Đorđu, zaštitniku ratnika, sa željom da se u njoj pominju sve žrtve Drugog svetskog rata. Bez obzira na veru i kapu pod kojom su se borili. Lepa želja, ali slaba vajda – Srbi bez podela ne mogu! Samo tridesetak metara od crkve, isti neimari su podigli i Memorijalni centar u kome nema ni „j“ od jednakosti. Pominje se samo jedna strana i samo jedna žrtva.
I to što se gradilo, Srbe je podelilo. Temelje crkve su osveštali valjevski popovi, mada je to bilo u nadležnosti Žičke eparhije. I dok je Srpska pravoslavna crkva problem rešila kako dolikuje – ćutke i bez velike pompe, država se ponela kao „slon u staklarskoj radnji“. Centar je izgrađen bez građevinske dozvole, proglašen je divljom gradnjom i odlučeno je da se sruši. Najmanje je, pritom, bilo važno što se gradilo na mestu gde urbanisti ranije nisu zalazili i nikakve planove ovde nisu pravili. Srećom, od toga se, po svemu sudeći, zasad odustalo.
|
|
Jednima sveto, drugima smešno |
Na Ravnoj gori smo bili samo nedelju dana nakon poznatog Sabora, koji poslednjih godina okuplja više desetina hiljada ljudi. Neki ovaj skup nazivaju svetim, a drugi, opet, smešnim. Naš domaćin Rajko Marković iz sela Brajići, nerado govori o vremenima prošlim. Ne pominje ni vreme sadašnje. Šta god da kaže, veruje, pogrešno će ga razumeti. Ili ovi ili oni – svejedno! Umesto toga nam pokazaje, daleko na horizontu, obrise valjevskih planina – Jablanika, Medvednika i Povlena. Noću se na nebu vidi odsjaj gornjomilanovačkih i čačanskih svetala. Mogao se, svojevremeno, videti i toranj na Avali. Pogled „puca“ na sve strane.
Čitava Gora je prošarana pašnjacima, borovim šumama i ćuvicima. Mogu se videti pećine i špilje, šetati najlepšim planinskim stazama i pričati sa ostarelim čobanima. I disati punim plućima! U dvorištu Šumske kuće su postavljeni drveni stolovi. Služe pivo i sokove iz podruma. Frižidere imaju, ali struje još nema. Obećali su da će i nje uskoro biti. U blizini je podignuto nekoliko vajata, koji povremeno rade kao kafići. Kada ima gostiju. Prenoćiti se, za sada, može samo u kući našeg domaćina, ako grupa nije veća od petoro-šestoro ljudi. Cena smeštaja se dogovara na licu mesta. Naplaćuju 400 do 500 dinara, ali će tražiti i manje ako gost misli da su „preterali“. Nude domaća jela, mir i tišinu. Ali se i to, ponekad, može narušiti. Odnekud, iz komšiluka, „zagrmelo“ je ozvučenje! Struje nema, ali agregat čini čuda. Stare pesme, novi aranžmani. Nekima podižu raspoloženje, drugima kosu na glavi. Ali, i to je već ispričana priča.
Pri povratku smo prošli i pored ovog izvora neprimerene buke. Lepo, ograđeno dvorište na čijim vratima piše da je privatan posed i da je ulaz zabranjen. U njemu, čini se, svakoj travci se posebna pažnja ukazuje. Sve je čisto i uredno. Samo nekoliko metara dalje, preko puta, prestaje privatno i počinje svačije vlasništvo. Lepa borova šuma prošarana plastičnim flašama, kesama i odbačenim kutijama cigareta, zaostalih sa nedavnog sabora. Sveta srpska zemlja, kako je mnogi nazivaju, ponovo je dobro nađubrena. Prošle godine su, kažu domaćini, prikupili sedam kontejnera smeća i raznog otpada. Ovogodišnji „rod“ još nisu sabrali. Ali, dobro... Važno je da se ova lepota konačno otkrije, da narod ponovo dolazi i da se politika, ako može, kod kuće ostavi. Ravnoj gori dobra nije donela, veruju da ni druge nije usrećila.
|
Heroji na „pogrešnoj“ strani |
Do Ravne gore se donedavno moglo samo iz pravca Gornjeg Milanovca, preko Koštunića i sela Brajići. Pre nekoliko godina je izgrađen i put iz pravca Ljiga, odnosno Mionice, zavisno odakle dolazite. Od skretanja kod banje Vrujci, put nastavlja uskim ali dobrim kolovozom, a do vrha se stiže posle dvadesetak kilometara. Na petom kilometru je selo Struganik i rodna kuća vojvode Živojina Mišića. Danas je u njoj muzej proslavljenog ratnika, ali je zanimljivo da je novu namenu skoro dobila. Naime, do osamdesetih godina u kući su živeli Mišićevi potomci, malo se šta na njoj menjalo, pa se može smatrati i autentičnom srpskom kućom iz 19. veka.
Iako vojvodine zasluge u Prvom svetskom ratu nikada nisu bile sporne, ime Živojina Mišića se nakon Drugog svetskog rata nerado pominjalo. Razlog su, verovatno, njegovi sinovi koji su herojski stradili – ali na „pogrešnoj“ strani. Prvi se, u želji da zaštiti svog komadanta, lažno predstavio njegovim imenom, nakon čega ga je streljao Gestapo. Drugi je izabrao „pravu“ stranu, ali je ubrzo „pao“ na drugom ideološkom raskršću – kao pristalica Informbiroa završio je na Golom Otoku.
|
|
|
TAJANSTVENA SRBIJA
Ravna gora |
Planina gumicom obrisana
Gorštaci sa Suvoborskih visova nerado govore o vremenima prošlim. Ne pominju ni vreme sadašnje. Šta god da kažu, veruju, pogrešno će ih razumeti. Ili ovi ili oni – svejedno!
|
|
