|
|
RAČA POKRAJ DRINE
 |
|
| Vazda se moć i sila jednog vladara merila veličinom teritorije, brojem konja i vojnika, ćupovima zlata i drugoga blaga. Ipak, da je na zemlji sve trošno i kratkoga veka, najbolje su znali sami glavari. Trudili su se da ostave i nešto trajnije, nešto što će im biti korist na nebu, a novim pokolenjima radost na zemlji. Izuzetak nije bio ni kralj Dragutin. Ophrvan stalnom borbom sa neprijateljima, ali i grižom savesti zbog pobune protiv oca – kralja Uroša i stalnih ratovanja sa bratom Milutinom, želeo je na neki način da okaje grehe. U prestonici u Debrcu na Savi, dugo je pravio zlatne i srebrne crkvene sasude, tkao zlatotkane odežde i slao ih na dar crkvama i manastirima širom zemlje. Obnavljao je Nemanjinu zadužbinu Đurđeve Stupove, gradio je crkvu u Arilju, ali je najdublji trag ostavio izgradnjom manastira Tronoše i Rače. I danas, sedam vekova kasnije, ove svetinje žive kao dokaz da su samo vera i ljubav prema Gospodu večiti. |
Manastir Rača leži na obroncima Tare, na desnoj obali istoimene rečice. Do vrha planine je deli svega šest kilometara, a toliko je, otprilike, udaljena i od centra Bajine Bašte i reke Drine. Na samom izlasku iz živopisne varošice, kada se krene strmim putem prema Kaluđerskim barama, desno se odvaja uzak i krivudav put, stešnjen između stena i hladne vode. Do manastira valja preći oko četiri i po kilometara, ali se zbog brojnih rupa i prelepih pejzaža putovanje ponekad i otegne. S obzirom na to da smo u manastir došli na Cveti, veliki hrišćanski praznik, očekivali smo gužvu i veliku posetu naroda ovdašnjeg. Nažalost, ili na sreću, pokazalo se da smo prilično odocnili, pa smo umesto ljudi zatekli samo odlomljeno vrbovo granje. Umesto cike i vriske, dočekali su nas mir i tišina svojstvena, valjda, samo ovakvom mestu.
Prema predanju, Rača je zadužbina kralja Dragutina, a po svemu sudeći građena je između 1276. i 1282. godine. Pouzdanih tragova nema, jer se nakon brojnih seoba, paljenja i razaranja, štošta izgubilo u burnim vremenima. Može se, međutim, zaključiti da je manastir tokom vekova delio sudbine srpske države. Pamti se vreme kada je ovde živelo više od 300 monaha, kada je život bujao na sve strane i kada je Rača bila jedna od najznačajnijih mesta srednjovekovne srpske duhovnosti. Bilo je, nažalost, i vremena kada ljudska noga ovde nije dolazila i kada su po oltaru jedino zmije gmizale.
Istorija manastira se može podeliti na tri dela. Sve do Arsenija Čarnojevića i Velike seobe 1690. godine, Rača je bila na vrhuncu svoje moći. Bila je centar prepisivačke delatnosti, mesto okupljanja umnih glava i duhovno središte naroda. Manastirski prihodi su doprineli širenju imanja, a prikupljene su i razne dragocenosti. Nažalost, malo je toga sačuvano. Prelaskom preko Dunava i Save u Ugarsku, kaluđeri su poneli i crkvene relikvije u želji da ih sačuvaju za neko bolje vreme. To se nije dogodilo. Ubrzo nakon odlaska Turci su srušili manastir i spalili sve što im je došlo pod ruku. Više od sto godina Rača je bila samo gomila kamenja. Za to vreme, zatečeni u prečanskim manastirima, kaluđeri su umirali. San o povratku im se nije ostvario.
|
|
Do obnove manastira je došlo tek 1795. godine. Tri jeromonaha – Melentije, Josif i Isaija došli su iz tek obnovljene Tronoše sa željom da zažive još jednu Dragutinovu zadužbinu. Uz pomoć bosonogih seljaka, koji su „o svom ruhu i kruhu“ mesecima radili, za samo godinu dana je na starim temeljima podignuta nova crkva. Hadži-Milentije Stefanović, potonji Sokolski vojvoda, dobio je čin arhimandrita i pravo da Raču obnovi i uredi na svoj način. Posle crkve, za kratko vreme, podignuti su i obnovljeni i drugi manastirski objekti – konak, zvonara, ekonomski objekti i sve drugo potrebno za život i duhovnu delatnost. Nažalost, ubrzo je stiglo novo zlo. Slom Prvog srpskog ustanka značio je ponovo i slom manastira. Sredinom oktobra 1813. godine iz Srebrenice je sa vojskom stigao Memšir-aga, opkolio Raču i usred liturgije zatekao igumana Isaiju i đakoma Ignjatija u oltaru. Na časnoj trpezi im je odsekao glave, srušio ikonostas, a zatim ikone i sve drvene stvari nabacao na mrtva tela i zapalio. Izgorele su i okolne zgrade, a posečeno je i svo okolno voće i drveće. Sačuvana je samo časna trpeza, koja se i danas može videti u manastirskoj riznici.
Manastir je ponovo obnovljen nakon podizanja Drugog srpskog ustanka, urađen je ikonostas i crkva je dobila novi živopis, ali stradanja nisu prestala. Svaki rat je dovodio nove osvajače, koji nizačim nisu zaostajali za surovim Osmanlijama. U Prvom svetskom ratu su je rušili Austro-ugari, a u drugom su je pljačkali Nemci. Ipak, manastir nastavlja da živi i svaki put posle rušenja, poput Feniksa iz pepela, niče sve lepši i sve snažniji.
|
Manastirska crkva je posvećena Vaznesenju Hristovom, a među najzaslužnijima za njen opstanak smatra se Hadži-Melentije Stefanović. Dva puta je obnavljao iz temelja, a zahvaljujući njemu Rača je dugo bila i vlasnik imanja na Kaluđerskim barama. Naime, prilikom povratka sa hadžiluka u Jerusalimu, Hadži-Melentije je stigao i do Porte u želji da dobije odobrenje za obnovu crkve. Uzgred je zatražio i dozvolu da manastiru može pripojiti i zemljište zvano Bare. Ne proveravajući o čemu je reč, carski velikodostojnici su mu to velikodušno odobrili, a prava uzbuna je nastala tek kada su užički Turci shvatili o čemu je reč. Bare obuhvataju veliko prostranstvo na Tari, zbog čega su ovdašnji Turci tražili da se ferman poništi. Međutim, ne želeći da prizna da je prevarena i uz obrazloženje da se „carska ne poriče“, ovaj zahtev je odbijen.
|
|
|
SVETINJAMA U POHODE
Manastir Rača |
Niče kao ptica iz pepela
U drevnoj zadužbini kralja Dragutina nekada je živelo više od 300 monaha. Nažalost, bilo je i dugih perioda kada je ovde život potpuno zamirao. Više puta je paljen i razaran, ali manastir na obroncima Tare i danas privlači veliki broj posetilaca
|
|
