|
RUŠENJE MANASTIRA PREOBRAŽENJE
 |
|
Lenjir jači od razuma
- Ono što tokom vekova nisu uspeli brojni osvajači sa mačem i ognjem, uspeo je samo jedan čovek uz pomoć običnog lenjira. Rušenje je pravdano narodnim dobrom. Vek kasnije, na istom mestu, narod ponovo ima potrebu. Na nekadašnjem monaškom groblju, sada se grade tuševi i javni toaleti
|
Kad nema neprijatelja, moramo sami |
Slučajno ili ne, samo tridesetak godina kasnije, jedan Italijan je uspeo da uradi ono što brojni osvajači nisu – da sruši manastir Preobraženje. Bez mača i ognja, ali uz nesebičnu i nikada objašnjenu podršku tadašnje Srpske vlade, svoj naum je uspeo da izvrši uz pomoć običnog lenjira. Italijanski projektant, kome narod ni ime nije želeo da zapamti, nacrtao je trasu nove železničke pruge koja je prolazila direktno kroz oltar pravoslavne crkve. Oštri protesti crkvenih velikodostojnika, stid i opšte zgražavanje naroda i vernika, nisu pomogli. Umesto logike i prostog razuma, presudila je, kako je govorio tadašnji vladika žički Nikolaj Velimirović, lenjirska »mudrost«. Manastir je srušen, a od njega nije ostao ni jedan jedini trag.
Manastir Preobraženje nalazio se na levoj obali Zapadne Morave, u neposrednoj blizini Ovčar-banje. Obnovio ga je episkop Nikifor Maksimović, 1811. godine, nakon viševekovne osame. Crkva nije bila velika, ali je u narodu poštovana kao velika svetinja. Nedeljom i praznikom, ovde se okupljao veliki broj ljudi da bi se, kako se govorilo, u nemoći osnažio, u tuzi razvedrio, a u patnji izmolio. Rušenje manastira doživljeno je ne samo kao veliko bogohulno delo, već i kao predznak velike nesreće. Manastir je porušen krajem 1909. godine, a samo par godina kasnije počeli su balkanski i Prvi svetski rat. Najveća stratišta u dotadašnjoj istoriji srpskog naroda.
|
|
Ovu nesreću, međutim, rušitelji nisu dočekali. Plata za ovo (ne)delo isplaćivana je avansno. I pre nego što se pristupilo poslu, preduzimači su se suočili sa ozbiljnim problemom. Niko od angažovanih ljudi nije želeo da se popne na krov i počne rušenje. Strah od posledica bio je veći od ponuđene nagrade i velikih obećanja. Na kraju, kada ubeđivanja nisu urodila plodom, dovedeni su radnici iz Dragačevskog kraja, koji nisu imali previše obzira i moralnih principa. Orno su prionuli na posao, ali se ubrzo dogodilo čudo.
Predanje kaže da se radnik, koji se prvi popeo na krov, sa namerom da skida šindru sa krova, bez ikakvog vidljivog razloga bacio na zemlju. Polomljenog i krvavog, odneli su ga sa »gradilišta«. Za bolničare, međutim, nije bilo predaha. Ubrzo je stradao još jedan čovek na koga se, dok je nabijao metalnu ćuskiju, obrušio čitav zid. Čudne nesreće nastavljale su se i kasnije. Iz dana u dan se broj radnika smanjivao, a plate i novčane nagrade se povećavale. Sve dok posao nije konačno završen. Sa rušenjem, međutim, nisu završene i nedaće. Božja kazna stizala je i druge majstore i protomajstore, koji su na bilo koji način učestvovali u ovom bogoskrnavljanju. Neki su, kažu, završili u tamnici, drugi u ludnici.
Ostala je zabeležena i sudbina jednog nesrećnika iz Užičke Požege. Saznavši za smrtnu presudu koja je izrečena manastiru, požurio je da nešto iskoristi i za sebe. Iz još nesrušene crkve ukrao je čitavu vreću verskih relikvija i dragocenosti. Sve do prvog praznika svetog Preobraženja, živeo je mirno i bezbrižno. Tada je prvi put osetio neku uznemirenost, pojavila se i griža savesti za učinjeno delo. Sledeće godine, na isti dan, uznemirenje je postalo veće. Kao da su ga zaokupili neki zli duhovi. Ceo dan je urlao i besomučno jurio oko kuće. Ukućani i komšije su uzaludno pokušavali da mu pomognu. Dugo je bolovao. Sledeće godine, na Preobraženje, uzeo je konopac i obesio se. Kažu da se nije mogao izboriti sa sopstvenim grehom.
Predanja o sudbini rušitelja se u ovom kraju dugo prenosilo sa kolena na koleno. To je, verovatno, bio i povod da se neposredno uoči Drugog svetskog rata, na desnoj obali Morave, podigne novi manastir. Kao i prethodni, i ovaj je posvećen uspomeni na sveto Preobraženje Gospodnje. Nikada nije imao svoju parohiju, a bratstvo manastira živi po najstrožim svetogorskim pravilima. Uloga mu je misionarska, prihode ostvaruje jedino od molitve, a sva bogatstva su mu na duhovnom polju. Tokom verskih obreda, na svetim liturgijama, spominju se molitve za spas duša preminulih monaha iz srušenog manastira. Moli se, takođe, i oproštaj za duše grešnika.
Na drugoj strani reke, međutim, na mestu srušenog manastira, kao da su zakopana i sećanja. U neposrednoj blizini mesta gde je bila crkva, sada je kafana. Preko pruge, na obali reke, sada su splavovi i sportsko-rekreativni tereni. Nove gazde i novi neimari i dalje vredno rade. Na mestu nekadašnjeg monaškog groblja, sada je u toku izgradnja sanitarnih objekata – tuševa i klozeta. Novo vreme stvara i nove potrebe. Sve što se čini, pravda se pričom o narodnom dobru. Baš kao i pre jednog veka.
|
Neverovatna vizija na prvom putovanju |
Nakon molitve, voz je krenuo
U letopisu manastira Blagoveštenje beleži se i jedan neverovatan slučaj. Prvi voz, koji je iz Beograda krenuo ka Sarajevu novom trasom pruge, stigao je u Ovčarsko-kablarsku klisuru u ranim večernjim satima. Kada je stigao do mesta gde se nalazio srušeni manastir, jednostavno je stao. Svedoci tvrde da je vozovođa bezuspešno pokušavao da pokrene mašinu. Nakon dužeg vremena, kondukteri i skoro svi putnici su sišli sa voza. U tom trenutku, na delu pruge isped njih pojavila se vizija monaha u svečanoj mantiji, sa rukama podignutih u pravcu neba. Shvativši gde se u stvari nalazi, narod se počeo krstiti i moliti Boga za oproštaj. Ubrzo nakon toga vizija je nestala, a voz je nastavio dalje.
|
|
Od nekadašnjeg manastira ni traga |
Nema blagoslova za rušenje
Rušenje manastira Sv. Preobraženja Gospodnjeg, zbog izgradnje uskotračne železnice, Ministarstvo građevine tadašnje Srbije je pravdalo narodnim dobrom, ali i blagoslovom koji je, navodno, dobijen od vladike žičkog, Save Dečanca. Zaboravilo se, pri tome, da nijedan crkveni velikodostojnik ne može dati blagoslov za rušenje, već samo za obnovu starog ili podizanje novog hrama. Za rušenje se, eventualno, može dobiti jedino pristanak, ukoliko ga neko uopšte i traži. Zanimljivo je da manastir nije srušen do temelja, već i ispod njega. Od njega nije ostalo ni najmanjeg traga. Rušen je u miru, a ne tokom ratnih razaranja. Srušili su ga Srbi, a ne njihovi neprijatelji. Time je, po mnogo čemu, ovaj hram postao izuzetak.
|
|
PREDANJA I LEGENDE
Manastir Preobraženje |
Putujući kroz našu zemlju, sredinom druge polovine XIX veka, poznati putopisac Feliks Kanic, napisao je da i Srbi imaju svoj Atos ili svoj Monferato. U Ovčarsko-kablarskoj klisuri, sa obe strane reke, vekuje osam manastira, tako skrivenih od očiju prolaznika da stranac samo slučajno može da dođe do njih. To je, verovatno, i bio razlog što su ove svetinje izbegle sudbinu drugih hramova, koji su širom Srbije redovno rušeni i paljeni.
|
|
