Putovanja |   Tradicija   |   Iskustva   |   Saveti   |  Predanja
     
 
 
 
 
ČASOPIS KOJI SE ČITA I ČUVA
UPOZNAJTE SRBIJU I SVET PUTUJUĆI SA NAMA
 
 

 POTPEĆKA PEĆINA

 
 
 

 Pećine i špilje su najstarije ljudske naseobine. Dalekim precima su pružale utočište i pouzdanu zaštitu od kiše, vetra i raznih zverinja. Čovek je kasnije počeo sam da pravi kuće, ali ni pećine nisu zaboravljane. Posebno u teškim vremenima kada je pretilo zlo i kada se trebalo sakriti, pritajiti i sačekati da nevolja prođe. U njima su se krila čitava sela, hajduci i drugi odmetnici od vlasti. I danas privlače pažnju putnika, arheologa, speleologa i drugih ljubitelja podzemnog sveta. Ima ih puno, a međusobno se razlikuju po načinu nastanka, veličini, dužini hodnika, ukrasima i sačuvanim istorijskim tragovima. I uređenosti. Mnoga vrata su još zatvorena, a duh praistorije dostupan je samo slepim miševima i retkim avanturistima. Srećom ima i drugačijih primera.

Pećina na dva sprata

Uz samu Ibarsku magistralu, kod sela Zlakuse ispred Užica, pažnju prolaznika će privući Potpećka pećina. Iz daleka podseća na ogromnu potkovicu urezanu u kamenu liticu. Međutim, kada se priđe, shvatite da je, zapravo reč o dve pećine – jednoj iznad druge. Donja je nepristupačna, jer su njeni hodnici poplavljeni vodom. Reka Petnica, koja ponire negde ispod Drežničke gradine, ovde ponovo izlazi na svetlost dana i posle svega dva kilometra se uliva u Đetinju. U prošlosti je ova rečica korišćena za pokretanje kamena brojnih vodenica i jedne valjaonice, a kamen se iz njenog korita koristio kao građevinski materijal. Danas se voda Petnice koristi za brojne ribnjake gde caruje pastrmka. Može se kupiti, poneti, ali na licu mesta i probati. Obližnji restoran, koji je sačuvao izvornu lepotu ovdašnjeg građevinarstva, je pravo mesto za predah i opuštanje.
            Gornja pećina, ili tavan kako je ovde nazivaju, je daleko zanimljivija. Da bi se do nje stiglo potrebno je, najpre, imati volju i dobru kondiciju. Strme stepenice, a izbrojali smo ih više od sedamsto, predstavlja pravi test izdržljivosti. Kao nagrada, sa svakim pređenim metrom, stiže i sve lepši pogled ka selu u podnožju. Naši domaćini – Nevenka Drndarević i Maja Vesnić, turistički vodiči nam kažu da su najčešći gosti đačke ekskurzije. U poslednje vreme je sve više i porodica, koji putuju ka moru ili Zlatiboru.

Slepi miševi jedini stanari

Prva stanica na putu kroz podzemlje je Dvorana pod kubetom. Reč je o jednoj od najvećih otvorenih dvorana u krasu Srbije.Dugačka je oko 60, a široka oko 50 metara. Iz nje se ulazi u iskonski mrak. Uz hodnike vodi uska, vijugava staza, betonirana i osvetljena. Ipak, treba obratiti pažnju na pećinske ukrase zbog kojih se često moramo saginjati. Što dublje zalazimo, „priroda je sve raskošnija“. Nakon prolaza Slepih miševa, stižemo do „obešene ovce“, „palme u saksiji“ i nekoliko figura koje je zla vila okamenila. Nevenka kaže da je reč o čika Ljubi i njegovim mačkama, ali više od toga, nažalost, ne može nam reći. Prolazimo kroz prostranu, ali nisku dvoranu, a odmah potom stižemo i do Sale zmajeva. Za poreklo imena ne pitamo, jer je figura u kamenu više nego očigledna. Dok naš fotoreporter Mlađa pokušava da nađe pravi ugao, šišmiši nas opominju da nismo sami. Pa čak i to da nismo dobrodošli. Ipak, nastavljamo dalje, a Nevenka nas vraća u neka stara vremena. Pećina je, kažu, bila idealno mesto za zbeg naroda u burnim vremenima. Samo jedan stražar na ulazu je bio dovoljan da zaustavi carsku silu. Turcima je jedino preostalo da čekaju da ponestane zalihe hrane i da ljude nateraju da biraju između gladi i okrutne smrti. Gornja pećina je suva, nema tekuće vode, ali se žeđ mogla ublažiti vodom kapavicom.
Nažalost, ma kako bila sigurna, u zbegovima se i umiralo. Glad, starost i bolest su uzimali danak. Šta uraditi sa mrtvima? Baciti ih dole, Turcima pred noge, ili ih skloniti tu negde, pored živih. Nevenka nam pokazuje veliku kamenu kacu. Prema predanju, leševe se spuštali u duboku udolinu, a zatim pokrivali kamenom i pećinskom crnicom. Kasnija arheološka istraživanja i nađeni kosturi su potvrdili da predanje nije bez osnova. U blizini kace, u malom udubljenju u steni, ljudi i danas ostavljaju kovanice. Nekada je, kažu, tu bio mali molitvenik, mesto gde su se ljudi molili i mrtvi spominjali.
Staza ide u krug i polako se vraćamo. Ne žurimo. Kažu da su ovde istraživači pronašli materijalne dokaze boravka ljudi u vremenu paleloita i neolita. Ostaci koplja, obrađeni jelenski rogov i tragovi vatre, jasno govore o nekadašnjem životu. Životu koji se davno ugasio i koji nas i danas opominje da je samo priroda večna.

                                                                                 

Sačuvana prošlost

U blizini Potpećke pećine posetioci mogu posetiti i Terzića avliju. Reč je o sačuvanom seoskom dvorištu, koje izgleda otprilike kao i pre sto godina. Sačuvane su dve stare kuće, građene od nepečene cigle i pokrivenih “biber” crepom. Jedna je pretvorena u muzej predmeta koji su se nekada koristili, a u drugoj se može prespavati. Osim kuća, tu su i drugi ekonomski objekti – mlekar, šupa, bunar I brvnara u kojoj se kupuju suveniri. Mogu se dobiti i proizvodi ovdašnjih domaćina, ali su cene otprilike kao i na gradskim pijacama. Osim toga, treba reći da se poseta ovom seoskom domaćinstvu naplaćuje, a cena je ista kao i ulaznica za posetu pećini – 50 dinara po osobi.

.


TAMNI VILAJET

Potpećka pećina

Tumarenje u gradu večnosti
Pećina je bila idealno mesto za zbeg naroda u burnim vremenima. Samo jedan stražar na ulazu je bio dovoljan da zaustavi carsku silu. Turcima je jedino preostalo da čekaju da ponestane zalihe hrane i da ljude nateraju da biraju između gladi i okrutne smrti

 


 

 

 

 


Reprodukovanje svih pisanih i ilustrovanih materijala, njihova On-line primena, kao i druga upotreba (CD - ROM, DVD),izvoz ili prodaja u inostranstvu, dozvoljeni su samo uz pismenu saglasnost izdavača