|
ISKUSTVA POZNATIH
 |
|
Medveđi zub Jovana Memedovića
- Putovao je u tenku, leteo u avionu zalepljenim selotejpom, spavao među Eskimima i pio krv ubijenog lososa. Svašta je video i doživeo, ali veruje da se gostoprimstvo našeg naroda retko gde može sresti
|
Novinar, istraživač, putopisac, sportista... Popularno lice malih ekrana, jedan od retkih koji je uspeo da spoji ljubav, zadovoljstvo, strast i posao. |
O Jovi Memedoviću se štošta zna, ali nije odmet podsetiti da potiče sa Durmitora, da se godinama bavio sportom, da je završio nižu muzičku školu, da voli zimu i da se divi vukovima. Lična amajlija mu je zub belog medveda, a ono što ga posebno izdvaja je neobični šarm i duhovitost. Jednostavno, čovek kome je svaki dan kratak i svaki minut ispunjen.
Puno putovati i pritom raditi posao koji voliš i koji te ispunjava, svakako predstavlja neku vrstu privilegije. Kako je, zapravo, sve to počelo?
– Od detinjstva sam voleo sport, pre svega boks, i sve što je u vezi sa prirodom. Međutim, ne mogu reći da sam planirao šta ću raditi u životu. Sve je nekako bilo spontano. Posle završene srednje škole upisao sam Fakultet za fizičku kulturu, a nakon diplomiranja sam sasvim slučajno stigao i do televizije. Zapravo, otišao sam na Biro za zapošljavanje sa namerom da produžim karton, a sasvim slučajno se tu zatekla i neka komisija sa televizije, koja je tražila nove ljude. S obzirom na moju struku, nekako je logično bilo da se nađem u sportskoj redakciji.
Prvi radni zadatak je bio izveštaj sa jednog bokserskog meča. Pokazalo se da imam osećaj za prenos, mada mi je jedina škola bila pažljivo praćenje rade domaćih i stranih komentatora. Od pokojnog Dragana Nikitovića sam dobio nekoliko dobrih saveta, a kasnije sam uspeo da izgradim i neki svoj stil. Bilo je tu i dosta improvizacije, ali sam se trudio da sve bude u granicama ukusa. Zapravo, mogu reći da sve što sam radio i ne predstavlja neku posebnu originalnost, ništa novo nisam izmislio, već sam se samo trudio da pratim svetske trendove i pokušavao da ih primenim u našim uslovima. Koliko sam u tome uspeo – teško je reći.
|
|
U jednom životnom trenutku si počeo da radiš nešto sasvim drugo. Kako je do toga došlo? |
Boks bih mogao da pratim celog života, ali nažalost televizija nije imala dovoljno sredstava da otkupi prava za prenos mečeva. Osim toga, lično sam imao želju da pravim neku emisiju na temu prirode, pa se u jednom trenutku sve to „poklopilo“. Emisija „Lov i ribolov“ je počela da se emituje 1994. godine, a nešto kasnije je prerasla u serijal „Sasvim prirodno“. Ribolov sam voleo od ranog detinjstva, ali ne spadam u one zagrižene pecaroše koji će sve učiniti da ulove ribu. Nikada se nisam bavio krivolovom i dosledno poštujem pravila. Najviše volim mušičarenje, koji je najteži, ali i najhumaniji način pecanja. Koristi se udica koja je, zapravo, veštačka mušica i ko sa njom prevari ribu, zaslužuje svaku pohvalu. Osim toga, kada ulovim ribu ne diram je rukama, već je odmah puštam u vodu. To je popularno svuda u svetu i u tome zaista uživam.
Gde si sve putovao?
– Uglavnom na severnu hemisferu. Valjda sam to nasledio od oca, koji je rođen na Durmitoru i od majke, rođene Cetinjanke. Nikada se nisam video u nekim toplim krajevima, pravo vreme u kojem zaista uživam je zima. Sever je skoro svuda isti. Međutim, mesto gde sam video pravu netaknutu prirodu je Čukutka, visoko gore na Beringovom moreuzu. Ovo poluostrvo je prava pustinja, jer kilometrima ne možete da sretnete ne samo čoveka, već ni najmanji ljudski trag. Sličnu sliku sam očekivao i na Grendlandu, koji je većim delom pust i nenastanjen. Međutim, tamo gde sam išao stiže se avionom ili helikopterom, i tamo se može sresti civilizaciju. Grendland je danski protektorat, imaju solidan standard, i Eskimi više ne žive kao nomadi. Štaviše, imaju brvnare, a u iglou borave samo kada ih prilike na to nateraju.
Da li si imao priliku da prespavaš u ledenoj kućici?
– Ne, ali sam boravio u njihovim brvnarama. Zanimljivo je da čim otvorite vrata i uđete, naletite na neki deo garderobe. Svuda naokolo su razbacane razne stvari, a spavaju na madracima. Ne mogu reći ni da su bili posebno gostoprimljivi. Dok su se muškarci trudili da nam pokažu svoje lovačke trofeje, njihove supruge su bile potpuno nezainteresovane. Ne samo da nas nisu pozdravile, već su nastavile da leže u susednoj prostoriji. Upravo sam putujući svetom shvatio, zapravo, kakvo je gostoprimstvo u našim krajevima, posebno u unutrašnjosti.
|
Verujemo da si putujući bio suočen i sa nekim neprijatnim situacijama. Šta je bilo najopasnije? |
– Letenje avionom po Rusiji! Reč je o malim letelicama, koje se kod nas koriste samo za zaprašivanje komaraca. Međutim, tamo se svakodnevno koriste i prosto je neverovatno u kakvom su stanju. Gume se menjaju svake „prestupne“ godine, nijedna nije čitava, a koliko su avioni stari možda najbolje ilustruje primer da se mnoge „rupe“ na limariji se prekrivaju izolir trakom. Za divno čudo, nikada se ništa neprijatno nije dogodilo. Međutim, sećam se jednog događaja kada smo leteli za Sibir. O tome sam sanjao još od malih nogu, valjda zato što sam voleo ruske pisce, ruske filmove i to ogromno prostranstvo. E sad, teško je objasniti da neko pređe 10 hiljada kilometara samo da bi upecao deset, dvadeset ili pedeset kilograma ribe. To je, zapravo, opsesija koju je teško razumeti. Iako mi lov nikada nije predstavljao zadovoljstvo, jednom prilikom mi je bio i nasušna potreba. Naime, na poslednjem putovanju u Čukotku ostali smo bez hrane i to bio jedini način da preživimo.
Putovao si letećim oldtajmerima, ali znamo da si kao prevozno sredstvo koristio i pravi tenk. Kada je to bilo?
– Tenk je jedino prevozno sredstvo koje se može koristiti u tundrama! Zemljište je toliko močvarno, da se po njemu ne može pešačiti. U tenku smo spavali na dasci, higijena je bila na skromnom nivou, a za hranu smo se bukvalno snalazili kako smo znali i umeli. Pa šta uloviš. Ipak, ovo putovanje mi je omogućilo da se sretnem i sa Čukčićima, plemenom Eskima, koji se mogu videti samo iz helikoptera. Nemaju nikakvog dodira sa civilizacijom i njihov život je bukvalno borba za njega.
Osim putovanja po svetu, u tvojim emisija je sve više i tema iz naših krajeva. Posle burnih avantura u inostranstvu, šta te privlači kod nas?
– Mnogo toga. Srbija je uvek bila moja omiljena tema i upravo zato pokušavam da pokažem ono što imamo i što nas razlikuje od drugih. Verujem da malo ljudi zna da u negotinskom kraju postoje sela, koja se isključivo bave vinom. To im je jedina delatnost, ali to i danas rade na tradicionalan način. Ili, recimo, Ludoško jezero na krajnjem severu Bačke, koje su ptice selice, iz samo njima poznatog razloga, izabrale da im bude stalno mesto predaha na njihovom putu ka jugu, i obratno kada se sa juga vraćaju. Osim toga, u Srbiji se može napraviti i pravi foto-safari na zmije, koje imamo u velikom broju i sve su različite. Da ne pričam o situaciji kada sam se dva puta, na samo desetak metara, sreo sa vukom. Dogodilo se to na Durmitoru, o čijoj lepoti se mogu napisati romani. Proputovao sam veći deo sveta, bio sam na severu, ali nigde nisam uspeo da vidim toliko prirodnih lepota sabranih na jednom mestu. Visoravni koje prerastaju u planinske vrhove, a odmah zatim se spuštaju do brojnih jezera i prelepih dolina. Trudim se da kroz svoje emisije prikažem sve ono što imamo i da novim generacijama ostavim nešto za trajno sećanje.
|
|
Koliko ovaj posao nosi u sebi opasnosti, koliko je neizvesnosti i nepredviđenih situacija? |
– Sam plan puta je krajnje neizvestan. Retko svraćamo u hotel, letimo avionom na mesta gde se jedino može prespavati u vreći za spavanje. Zatim nastavljaš dalje po mapi koju si sam napravio, što samo po sebi predstavlja put u nepoznato. U tome je, zapravo, sva draž i to je ono što smatram avanturom. Nije bilo previše opasnih situacija, ali se sećam dva susreta sa mečkama, koje su čuvale svoje potomstvo. Sećam se i jednog događaja koji mi zaista ugrozio zdravlje. Nakon snimanja divokoza, spustio sam se niz liticu i onako zagrejan uleteo pravo u reku Taru. Iako je bio septembar, temperatura vode je bila svega nekoliko stepeni iznad nule, na šta je telo više nego burno reagovalo.
Znamo da ishrana ljudi predstavlja i deo kulture jednog naroda. Često se od vrste „kuhinje“ puno toga može saznati i o samom stanovništvu. Šta je najneobičnije što si imao priliku da probaš?
– Nadam se da neću nekome pokvariti apetit kada kažem da živo meso foke ima miris stare ovčetine. Jeo sam i živu jetru bakalara, koja se u Norveškoj, inače, smatra pravim specijalitetom, a pio sam i krv ubijenog lososa. Ma kako nekom delovalo „strašno“, treba reći da je sve to prirodno, jer smo se nekada, u davnoj prošlosti, upravo tako hranili.
Na koji način tvoja porodica doživljava i preživljava sve ove avanture?
– Prate sve što radim za televiziju, ali su vikendi samo njihovi. Obično im pripremim neko iznenađenje, kažem im samo da se spakuju, a zatim ih vodim u nepoznato. Verujem, međutim, da svako mora da „oslušne“ sebe i da ne treba da gubi vreme na ono što ne oseća. To je moje iskustvo i smatram da ne treba ništa nametati.
Gde je sledeća stanica?
– Na putu sam da ostvarim još jedan san. Želim da posetim centralnu Aziju, tačnije Kirgiziju, koja se nalazi na nadmorskoj visini između pet i sedam hiljada metara. Verujem da ću jednog dana biti u prilici da unucima pričam svoje događaje, da im pokažem svoje emisije, što će biti jedini dokaz da nisu sve lovačke i ribolovačke priče izmišljene.
|
|
ISKUSTVA POZNATIH
|
Jovan Memedović
O Jovi Memedoviću se štošta zna, ali nije odmet podsetiti da potiče sa Durmitora, da se godinama bavio sportom, da je završio nižu muzičku školu, da voli zimu i da se divi vukovima.
|
|
