|
MEDVEDNIK
|
|
Debelo brdo je vazda spajalo Povlen i Jablanik, a razdvajalo Valjevo i Bajinu Baštu. Preko njega se prelazilo samo sa volovima, na konjima ili pešice. Išlo se satima, često i danima, a putovalo se zbog posla, trgovine ili drugih potreba. Dolazilo se i zbog razonode. Prve nedelje nakon Velike Gospoine (28. avgusta) ovde se okupljalo pola Srbije. Na Pašnu ravan se stizalo iz Tamnave, Gruže, Podgorine, Rađevine, sa Zlatara i Zlatibora. Dolazilo se i preko Drine, iz Bosne, doterivana je stoka, bravi, perad, kupovan je petrolej, so i šećer, a kad bi prodali šta su imali, počinjalo je veselje. Na sve strane se vatra ložila, ražnjevi okretali, a u Trešnjici se bostani hladili. Sa okolnih visova su trube odjekivale i narod pod šatre pozivale. Na desetine „limenih“ orkestara se takmičilo, i sve je to, barem na prvi pogled, podsećalo na preteču Sabora u Guči. A možda bi i tako bilo, samo da je valjanog puta tada imalo.
|
Umesto turizma " procvetale rupe " |
Srećom, vremenom se i to dogodilo. Pre tri decenije vojska je prosekla novu trasu puta koja je, ujedno, bila i najkraća veza sa Jadranskim morem. Od Beograda i Novog Sada se išlo preko Valjeva, Tare, Višegrada i Trebinja, sve do Dubrovnika. Nekoliko godina su ostareli čobani gledali reku turista, koji su ovuda prolazili i često na putu zastajali. Divili se ljudi otkrivenoj lepoti i verovali da će ceo kraj uskoro „procvetati“. Ali nije. Umesto turista, stigli su ratovi. Kroz Bosnu se više nije moglo, a do Dubrovnika se, i da se smelo, nije htelo. Ubrzo je i put preko Debelog brda zaboravljen, a umesto turizma su na kolovozu „procvetale“ rupe i jaruge. Radost i blagostanje, lepši život i sve drugo što se najavljivalo, nažalost, nije se ostvarilo. Umesto da dođu gosti, otišli su domaćini. Mladi i neoženjeni su krenuli u potragu za boljim životom, a kod kuće su ostavili stare i bespomoćne. Stoku da gledaju, decu i unuke sa čežnjom da čekaju.
Debelo brdo je, zapravo, prevoj na vencu valjevskih planina – Povlena, Jablanika i Medvednika. Do Valjeva ga deli trideset, a do Bajine Bašte nešto više od pedeset kilometara. Stanovništvo se bavi poljoprivredom i stočarstvom, a najviše uzgojem malina. Da nema njih, teško bi se i za porez sakupilo. Ko može, seče šumu i prodaje drva.
Na prvi pogled, lepa para! Nažalost, samo za one što su šumu samo na televiziji gledali.
– Na planini nema „lakih“ para – tvrde gorštaci. – Može ih biti – veruju turistički radnici. A da je zaista tako uverila se nedavno i naša ekipa. Zajedno sa našim domaćinima – Željkom, Vladanom i drugim radnicima Valjevo-turista, krenuli smo ranom zorom uz desnu obalu Jablanice. Na samom izlasku iz grada, kod gradske pivare, beležimo primetan pad temperature. Prolazimo kroz gustu bukovu šumu, a prijatnoj svežini doprinosi i hladna voda planinske rečice. Kažu da je bogata klenom, krkušom i ponekom pastrmkom. Ali, tek smo na početku. Prava iznenađenja nas tek očekuju. Na brdu iznad puta, kroz krošnje drveća, naziremo i zvonik manastira Jovanja. Iako je pred nama najduži dan u godini, ni ovde ne svraćamo. Treba stići do Medvednika, najniže ali i najnedostupnije valjevske planine.
Put vijuga kroz Sedlare, Jovanju, Balinović, i tek što smo se navikli na idilične seoske pejzaže – razočaranje! Nailazimo na buku, prašinu i građevinske mašine. Zar je moguće da se bez industrija ni ovde ne može. Srećom, prevarili smo se. Reč je o završnim radovima na izgradnji brane, koja će ovde napraviti jezero dugačko nekoliko kilometara. Baš ono što Valjevu i okolini nedostaje. Ispred gradilišta skrećemo desno i obilaznim putem nastavljamo oko zamišljene pučine. Na njenom kraju, u kafani Vuk u selu Poćuta, čeka nas ostatak ekipe. Odavde će nas voditi Milija, dobar poznavalac šumskih staza i bogaza. Pre nego što ćemo nastaviti, odmaramo u bašti kafane o kojoj bi se posebna priča mogla napisati. Mala prizemna kuća, vek i po stara, teško da bi igde upotrebnu dozvolu dobila. Ali, ne mari. Ko voli prirodu i odmor za kariranim stolnjacima, svakako je neće preskočiti.
|
|
Odavde, levo od kafane, put nastavlja ka Debelom brdu i dalje ka Tari. Mi idemo desno i pratimo tablu koja nas upućuje ka manastiru Pustinja. Od njega nas deli svega tri kilometra, ali se i pre toga moramo zaustaviti. Dve ogromne stene, nekoliko stotina metara visoke, ne ostavljaju nikog ravnodušnim. Njihova imena – Velika i Mala Grdoba, zapravo sve govore! Ali se ni ovde ne zadržavamo. Produžavamo i ubrzo stižemo do male raskrsnice. Desno se skreće ka manastiru, a odavde adrenalin u krvi počinje da raste. Nagib je toliko strm, da onaj ko se bez problema automobilom spusti, a zatim se bez veće nevolje vrati, neće skoro odlaziti kod majstora. Barem kada je reč o ispravnosti kočnica ili snazi motora.
Posle kraće molitve i upoznavanja sa vrednim freskama srednjovekovnog hrama, posluženi medom, kafom i manastirskom rakijom, orno nastavljamo ka našem cilju. Kolovoz je asfaltiran, ali je uzak i prepun oštrih krivina, pa vozači obično ostanu uskraćeni za prelep pogled na okolinu. Ipak, samo dva kilometra dalje, stigosmo i do male raskrsnice gde se Rebeljska reka uliva u Jablanicu. Ovo je, zapravo, bio i prvi cilj naše posete, a želja naših domaćina je bila da nas upoznaju sa jednim sasvim običnim selom – Bebića Lukom.
Doduše, da smo došli pre stotinak godina, ovoj „običnosti“ se zaista ne bi imalo šta prigovoriti. Problem je, međutim, što se ovde čitav vek ništa nije menjalo. Bebića Luka je selo sa dvadesetak kuća i nešto manje seljaka. Kuće su jedna uz drugu (valjda se time od vetrova štite), zidovi su beli, a krovovi na „četiri vode“ izuzetno strmi i visoki. Leti biste se ovoj „grandioznosti“ mogli i začuditi, ali kada pomislite na debele nanose snega tokom zime, jasno je da su narodni neimari i o tome vodili računa. Za razliku od Sirogojna, gde su Zlatiborci uspeli da na jednom mestu prikupe stare brvnare, ili recimo, Mećavnika, gde su novim materijalom staro selo podigli, Bebića Luka i dalje živi. I danas se ovde iz odžaka dim vije, i dalje se pred vratima mačka odmara, i dalje se iz kolevke dete oglašava. I to je ono što će mnoge iznenaditi i bez daha ostaviti.
U Republičkom zavodu za zaštitu kulturnih dobara, ali i u samom Valjevu, želeli bi da od ovog sela nešto učine. Šta tačno – ni sami ne znaju. Za početak je zabranjeno da se čini ono što ovde, inače, niko i ne radi – da se gradi novo i dograđuje staro. Želja je, kažu, da se selo zaštiti, ali će sama zabrana, verujemo, malo uticati na sneg i led, kišu, vetar i sve drugo čiji „zubi“ ne mare za propise i naredbe.
|
Tajna zaboravljenog blaga |
Do Bebića Luke se dolazi asfaltnim putem, a dalje, ako želite, morate makadamom. Usput nailazite i na čudne raskrsnice, mesta gde reka prelazi put. Ako je vozilo visoko, većih problema nema. Međutim, ako je nisko, lako se može dogoditi da tokom vožnje operete i noge. Nije strašno, ali zna da bude neprijatno. Prolazimo kroz krajeve nestvarne lepote, i tek kada smo se u jednom trenutku zapitali da li je na pojedinim mestima ljudska noga ikada kročila. Naš vodič, Milija Nestorović nas je iznenadio. Rekao nam je da je Medvednik imao električnu struju i osvetljenje pre Beograda. Čuli smo, naravno, za valjevsku podvalu, ali nam Milija nije ličio na čoveka sklonom pošalici.. Rado smo prihvatili predlog da malo zastanemo, ostavimo kola i malo prošetamo. Zarasla šuma i kozje staze nisu obećavale ništa dobro, ali je znatiželja bila jača. Nekoliko stotina metara niz padinu smo lako prevalili, a onda su počeli problemi. Strma kamenita staza, s jedne, i obilje šumskih jagoda i divljih, tek sazrelih trešanja, s druge strane, naterali su nas da pazimo na svaki korak. Staza nas je dovela i do guste borove šume, visoke trave i raznovrsnih puzavica. Rekli su nam da divljači i opasnog zverinja nema, ali zmije i druge gmizavce nisu spominjali.
I taman kada smo pomislili da ova šetnja i nije bila dobra ideja, pred nama se stvorio grad! Zapravo, ostaci neke duge građevine, zidane ciglom i kamenom. Tavanica odavno više nema, ali se i danas jasno ocrtavaju nekadašnja vrata i rupe od prozora. Teško da bi iko, slučajno zabasavši, mogao da shvati o čemu je reč. A našli smo se, zapravo, usred nekadašnjeg rudnika zlata! Rudnik iz koga su tek počele da se vade zlatne poluge nije svojevoljno napušten. Stradao je tokom Prvog svetskog rata, i mada su naknadna istraživanja pokazala da zlatonosne rude još ima, eksploatacija iz nepoznatih razloga nije nastavljena. Koncesiju za korišćenje ovog rudnog bogastva su imali Francuzi, a dok je rudnik radio, ovde je bio čitav grad sa prodavnicama, topionicom i električnim osvetljenjem. Tek kada smo iz šume izašli, shvatili smo, zapravo, koliko o našoj zemlji malo znamo.
Produžili smo kolima i ubrzo stigli do Doma izviđača Krušik. Kada je izgrađen, sredinom osamdesetih godina prošloga veka, bilo je to popularno izletište Valjevaca i njihovih gostiju. Posetilaca ima i danas, ali ne i preteranog komfora. U višekrevetnim sobama, sa zajedničkim kupatilom, može se smestiti pedesetak gostiju. Od nekadašnjeg brojnog osoblja, turiste dočekuje samo Svetozar Davidović. On je ovde i portir i kuvar i konobar i upravnik, jednom rečju – sve. Pod uslovom da ga uopšte zateknete. Srećom, čak i kada ima preča posla, vrata Doma su uvek otvorena, a princip poslovanja je krajnje jednostavan. Otvorite vrata kuhinje, potražite šta vam je potrebno, sami se poslužite i na kraju novac ostavite. Račun se može zaokružiti, bakšiš ostaviti, a ako se u nečem i preračunate, neće vam zameriti. Medvednik je, valjda, jedino mesto gde komunizam i dalje živi i gde, po svemu sudeći, dobro funkcioniše. Inače, treba reći da pun pansion po osobi staje oko 700 dinara, mada se i to sa rezervom može primiti, jer se o svemu lako možete dogovoriti. A i to je, verujemo, nešto što zaista vredi videti i kod nas doživeti.
|
|
Ljubitelji doručka u krevetu, mondenske garderobe i usluge „all inclusive“, teško da će se pronaći u ovoj priči. Ali istinski zaljubljenici u prirodu, ljubitelji avanture i pristalice aktivnog odmora, biće oduševljeni na svakom koraku. Rečni brzaci, obilje ribe, tajnovite špilje, zarasle šumske staze, pravo bogatstvo gljiva i lekovitog bilja, oduševiće svakog kome je dosadila gradska vreva i gužva. Posebna vrednost ovog područja su ljudi. Nema ih puno, ali treba reći da se ovde kućna vrata ni danas ne zaključavaju. Ako svratite, najpre ćete biti posluženi, a tek potom upitani ko ste i odakle dolazite.
Seoski turizam je u povoju, ali će, po svemu sudeći, zaživeti na pravi način. Sve je više domaćinstava koja se bave ovim poslom, a nesebičnu pomoć pružaju i turistički radnici Javnog preduzeća Valjevo-turist. U ovoj organizaciji se mogu dobiti sve informacije o smeštajnim mogućnostima, a brojevi telefona su 014/221-138 i 236-393. Do informacija se može doći i putem Interneta, a adresa je www.valjevo-turist.co.yu
|
|
TAJANSTVENA SRBIJA
|
Kroz pustinju i prašumu
Područje valjevskih planina – Povlena, Jablanika i Medvednika, doskora je bilo zaboravljeno i od Boga i od ljudi. Tek sada, srećom, na svetlost dana izlaze predeli nestvarne lepote o kojima će se, verujemo, tek čuti
|
|
