| |
CARIČIN GRAD
 |
|
Nekada davno bejaše nekakav car. Imao je i caricu sa kojom bi, verovatno, srećno živeo da ne beše i goleme nevolje. Naime, grad u kome su živeli je bio bezvodan. Trpeo je narod, trpeo je i car, ali je carici „prekipelo“! Objavila je da će se ponovo udati za onoga ko u grad dovede vodu. I nađe se i takav. I to kakav! Običan svinjar! Carica nije želela da prekrši obećanje, ali se to caru nije dopalo. Toliko se, kaže, rasrdio da je rekao da grad ubuduće nema ni leba, a kamo li vode. I ne samo to. Neće imati ni konje, ni svinje, niti bilo šta drugo. Tako barem kaže legenda. Bilo kako bilo, tek gradić podno Radan planine nazvaše Lebane, a okolna sela Svinjare i Konjino. Možda i zato da ih trajno podseća na nešto što su imali, a što su trajno izgubili.
|
|
Ovih i sličnih predanja u Lebanu i okolini ima na pretek. Većina ih se odnosi na Caričin grad, obližnje arheološko nalazište iz šestog veka naše ere, koje se vezuje za ime Rimskog cara, Justinijana Prvog. Na području današnje Srbije je živelo mnogo rimskih imperatora, ali samo dva cara. I dok se o caru Konstantinu Velikom, osnivaču Naisa, mnogo toga zna, Justinijan je dugo bio nepoznanica. Tek su arheološka istraživanja tokom prošloga veka delimično skinula prašinu zaborava, pa se danas pouzdano zna da je vladao pune četiri decenije (od 527 do 565 godine).
Caričin grad leži na blagim padinama koje se spuštaju od Radan planine ka leskovačkoj kotlini. Daleko od saobraćajnica i „očiju javnosti“, ostaci grada su dugo budili maštu meštana, posetilaca, istraživača i avanturista. Svako je na svoj način želeo da „dokuči“ šta se ovde zaista dešavalo u dalekoj prošlosti. I dok su jedni tvrdili da je grad podigao upravo car Justinijan Prvi, koji potiče iz ovih krajeva, drugi veruju da je varoš zadužbina cara Iraklija iz doba naseljavanja Slovena. Nauka, međutim, tvrdi da je Caričin grad (Iustiniana Prima), zapravo zadužbina Petra Sabatija (Petrus Sabbatius), Justijanovog posinka, koji je i sebe nazvao po poočimu (Justinijan “pravedni”). O izgubljenom gradu u dolini Puste reke je prvi pisao Mita Rakić, sada već davne 1880. godine. Kasnija arheološka istraživanja su pokazala da su na površini većoj od deset hektara bile građevine dostojne divljenja, hramovi, trgovi, ulice, česme i kupatila. Sva zdanja su bila ukrašena podnim mozaicima na kojima su prikazane rajske ptice i crkvene posude, ali i slike iz Jevanđelja.
Meštane, međutim, najviše oduševljava priča o požrtvovanoj, ali neshvaćenoj carici, koja je „sirota, samo želela vodu i dobro napaćenom narodu“. Sa ponosom ističu da će se Caričin grad uskoro naći i na listi UNESKO-a, a važno je da su poslednjih godina ponovo pokrenuta istraživanja. Baš kao i svest opštinskih čelnika da Lebane ima šta da ponudi i pokaže turistima.
|
Opština Lebane se prostire u jugozapadnom delu centralne Srbije. Obuhvata područje gornjeg toka reke Jablanice, a graniči se sa opštinama Leskovac, Medveđa i Bojnik. Sama varoš je mala i nerazvijena. Privrede skoro da nema, nezaposlenost je velika, a mladi sve više odlaze „trbuhom za kruhom“. Ipak, ne žale se. Kažu da su darežljivi onim što imaju. A najviše se hvale gostoprimljivošću. U svega par ulica, koliko ih ukupno ima, smestili su i opštinu i velelepnu crkvu, koja, rekoše ovde, na nedeljnoj liturgiji sabere „pola grada“. Podigao je kralj Aleksandar Ujedinitelj, 1929. godine, zahvalan ratnicima iz ovog kraja koji položiše život na oltar otadžbine.
Tu je i škola i gimnazija kojom se takođe ponose. Iz njenih skamija je izašlo mnogo akademika, lekara, profesora, doktora nauka... A šta reći o Lebanskim kafanama. Ima ih kao i svuda, štošta se u njima dešavalo, ali će vam svako pomenuti priču o dve kafane – jednoj staroj, i drugoj, nešto mlađoj. Starija se zvala Grčka kafana, valjda po vlasniku Grku, i vrata nije zatvarala ni tokom oba svetska rata. Ludovalo se, pilo i pevalo, a „Mita bekrija“ je i dočekivao i ispraćao goste. I danas bi valjda radila da zajedno sa Nemcima u sećanje nije otišao i njen vlasnik. Druga, nešto mlađa, je birtija Pevac. I ovde se meračilo, mezetilo, dobro vino pilo i žal za mladost pominjao.
Ali nije kafana jedino mesto koje će domaćini ponuditi gostima. Pominju i lepe predele, netaknutu prirodu i, naravno, Caričin grad. Tek u poslednje vreme se i o turizmu razmišlja kao poslovnoj šansi. U blizini je i Sijarinska banja, mesto bez magle, nadaleko poznata po čuvenim gejzirima i lekovitom vodom. Postoje i uslovi za lovni turizma, ali nema onoga što zovu osnovna infrastruktura. Nedostaje smeštaj, bolji putevi, bolja organizacija i štošta drugo. Ipak, ovde veruju da vreme radi za njih i da će sve uskoro biti i bolje i lepše. |
|
Stari zanat za novi život |
Nekadašnji grad tekstila odavno nema posla. Zahvaljujući Nacionalnoj službi za zapošljavanje, tridesetak žena iz Lebana – Albanki, Romkinja i Srpkinja obučava se za rad na razboju. Tkaju tepihe i krpare, i sanjaju lepše dane. Očekuje se da će proizvodnja biti obimnija i da će njihovi radovi naći put do kupaca. Pre svega do onih koji dolaze u njihov grad.
|
|
TAJANSTVENA SRBIJA
|
Priča o carici i svinjarici
Daleko od saobraćajnica i „očiju javnosti“, ostaci Rimskog grada su dugo budili maštu meštana, posetilaca, istraživača i avanturista. Svako je na svoj način želeo da „dokuči“ šta se ovde zaista dešavalo u dalekoj prošlosti
|
Bazilika sa transeptom - Dobri pastir
|
