|
UBISTVO KRALJA ALEKSANDRA U MARSELJU
 |
|
Atentat na kralja Aleksandra u Marselju, 9. oktobra 1934. godine, u kojem je smrtno ranjen i Luj Bartu, ministar spoljnih poslova Francuske, bio je ujedno i kraj svih nadanja da će Evropa naći mirno rešenje za nagomilane sporove. Nakon tragičnog događaja prestala je skoro svaka diplomatska aktivnost, a njeno mesto zauzela je grozničava priprema za najveću klanicu u savremenoj istoriji – Drugi svetski rat.
Za bolje poznavaoce tadašnjih političkih prilika, Marseljski atentat nije bio iznenađenje. Ostali su zatečeni samo pripadnici francuske policije, koji su obezbeđivali visokog gosta, ali i sama kraljeva pratnja, kojoj ni pregršt obaveštajnih podataka o mogućem napadu nije bio dovoljan razlog da preduzme nešto konkretno. Da je život suverena u opasnosti, ukazivali su i neki drugi znaci, koje očigledno niko nije znao da protumači.
|
|
Aleksandar Karađorđević je bio tipični predstavnik svoje porodice. Uporan i hrabar, znao je da zamišljeno sprovede u delo. Međutim, bio je i teške naravi, brz i plahovit. Uzgred, i veoma sujeveran. Pažljivo je pratio sva predskazanja o sebi, a ona, uglavnom, nisu bila vesela. Počev od zapisa u Kremanskom proročanstvu, gde se spominje car koji će vladati nakon »velikog« rata i koji će stradati od dušmanske ruke, pa sve do glasina da će umreti u godini kada se završi Ilkićevo zdanje. Reč je o zgradi Savezne skupštine, koja je rađena po projektu arhitekte Jovana Ilkića i koja se gradila neobično dugo – skoro 30 godina. To je bio i povod da se među narodom prošire glasine da se sa završetkom radova namerno kasni, kako bi se najavljeni tragični događaj što više odložio.
Na svoje poslednje putovanje, kralj Ujedinitelj je krenuo sa železničke stanice u Topčideru. U pratnji, koja je krenula da ga isprati na brod koji je čekao u Zelenici, bili su kraljica Marija, knez Pavle i knjeginja Olga, ministar inostranih poslova dr Bogoljub Jevtić i mnogi drugi. Pre dolaska na jadransku obalu, Aleksandar je želeo da svrati i na Cetinje, mesto gde je rođen i gde je proveo najlepše dane detinjstva. Pre nego što se ukrcao na razarač ″Dubrovnik″, hteo je da svojim pratiocima pokaže i Dušanov krst iz 1354. godine, koji se nalazio u riznici manastira Savina kod Herceg Novog. Kako su pred zaključana manastirska vrata stigli u rano jutro, njihov dolazak je ostao neprimećen. Pozvao je kneza Pavla do zvonare, kako bi se zvukom zvona najavili bratstvu. Kada je budući namesnik povukao uže, čula se uobičajeno liturgijsko zvonjenje. Za razliku od njega, kraljevo zvono dalo je neki čudan, tup zvuk. Od prisutnih je samo mitropolit, kasnije patrijarh srpski Gavrilo Dožić, znao o čemu je reč. Ne znajući, kralj je slučajno uhvatio konopac takozvanog ″mrtvačkog″ zvona, koje se koristi samo kad neko umre. Gori znak pred polazak na put nije se mogao zamisliti.
|
Nema smrti bez sudnjega dana |
Sluteći nesreću, kraljica Marija, koja nije putovala brodom, tražila je od kraljevog ađutanta Zečevića da pre iskrcavanja Aleksandru obavezno navuče pancir. Kralj je to odlučno odbio, rekavši nemoćnom pratiocu da nema smrti bez sudnjega časa. Rekao je u trenutku kada su već pristali u francusku luku, ne sluteći da je njegov čas uveliko isticao. Ubijen je pola sata pošto se iskrcao sa broda.
Najbizarniji događaj se, međutim, desio prilikom povratka kovčega sa telom ubijenog suverena. Prema pisanju beogradske Pravde, jednog od najtiražnijih predratnih dnevnika, prolazeći pored albanskog dela Jadranske obale, posada i putnici razarača ″Dubrovnik″ su gledali skoro neverovatan prizor. Pod udarom visokih talasa, peščana obala se odranjala, a iz nje su na svetlost dana izlazili davno zakopani kosturi. Malo je ko od prisutnih u tom trenutku znao o čemu je reč. A simbolika je bila više nego očigledna.
Da bi se razumela, moramo se vratiti dve decenije ranije. Za vreme Prvog svetskog rata, srpska vojska se povlačila preko Albanije. Cilj je bila obala Jadranskog mora gde su ih, prema dogovoru, čekali saveznici. Umesto brodova, hrane i lekova, čekale su ih neprijateljske bombe. Od savezničkih obećanja nije bilo ništa. Umesto toga, komadantu srpske vojske – regentu Aleksandru, ponuđeno je da ga lično prevezu u Brindizi, gde je bio smešten saveznički štab. Iako i sam ozbiljno oboleo, komandant je odbio da ostavi svoje vojnike. Izgladnela, promrzla i tifusom napadnuta vojska, proređivala se iz dana u dan. U kamenom zaleđu nisu se mogli kopati grobovi, pa su mrtve zakopavali u pesku na obali. Tek posle mesec dana, na oštru interevenciju Rusa, saveznici su evakuisali ono što je ostalo od srpske vojske. Iza nje, stotinama metara dugačka, ostala je neobična peščana humka, kao nemi svedok ljudskog stradanja i nesreće. Skoro dvadeset godina kasnije, umrli komadant je ponovo prolazio pored grobnice svojih nekadašnjih saboraca. Način na koji ga je pozdravila mrtva vojska, ostao je za sva vremena urezan u sećanje brojnih svedoka.
|
|
Odmah po sahrani kralja Aleksandra na Oplencu, na stolu Nikole Uzunovića, predsednika jugoslovenske Vlade, našla se hrpa pisama sa izrazima saučešća iz skoro svih delova sveta. Jedno je izazvalo posebnu pažnju. Poslato je iz Beča, desetak dana pre atentata. Bilo je neotvoreno i nepotpisano. U njemu je do najsitnijih detalja opisano ubistvo koje se tek trebalo dogoditi. Nikada se nije saznalo ko ga je pisao, a još manje zašto je pismo toliko kasnilo
.
|
|
PREDANJA I LEGENDE
kralj Aleksandar sa sinom Tomislavom |
Kad mrtva straža salutira
Pred očima i putnika razarača ″Dubrovnik″ odvijao se neverovatan prizor. Pod udarima velikih talasa, peščana obala se odranjala, a na svetlost dana su izlazili kosturi davno zakopanih srpskih vojnika.
|
|
