| |
KNJAŽEVAC
 |
|
Najpre su ga zvali srpskom Bastiljom. U memli Gurgusovačke kule, na bregu iznad varoši, vekovima je tamnovalo srpsko roblje. I kada su Turci odlazili, Srbi su u kuli ostajali. Međutim, tada su se međusobno hapsili. Dok su jedni u Skupštini sedeli, drugi su, po pravilu, u tamnici ležali. Bio je to prvi zatvor za političke protivnike. Trajalo je to sve do sredine devetnaestog veka kada se knez Miloš, po drugi put, obreo među Srbima. Kulu je razrušio, a tamnicu zatvorio. Zahvalni građani tada promeniše i ime grada. Umesto Gurgusovca, u slavu knjaza, Knjaževcem ga nazvaše.
Dođoše i neka srećnija vremena. Tada su ga zvali srpskom Venecijom. Ponajviše zbog sedam mostova koji su premostili obale Svrljiškog Timoka i brojnih čamaca koji su po njemu plovili. Kažu da se tokom romantičnih krstarenja i mnoge ljubavi ovde začele. Nažalost, nivo vode je vremenom opao, čamci se nasukali u muljevitom sećanju, a i mladih je sve manje.
Niko ne zna kako će se Knjaževac ubuduće zvati. Možda i srpski Sent Moric, jer kada se radovi završe i obližnja Stara Planina turistički centar postane, ponovo će svet ovuda prolaziti i o lepoti grada naširoko pričati. Međutim, kako god ga zvali, Knjaževac je vazda bio i ostao grad vina i vinogradara, višanja i malina, dobrih ljudi i zanimljivih običaja. Dovoljan razlog da posetimo varoš u kojoj mnogi putevi završavaju, a skoro nijedan ne počinje. |
|
Sačuvani tragovi prošlosti |
Ne bi valjalo priču o Knjaževcu početi od njenog kraja. Ali kada je sve zaista nastalo, teško je reći. Turci ga prvi put pominju u 15. veku, a da neveri ne treba verovati potvrđuju i brojna arheološka nalazišta. U selu Ravna, svega osam kilometara od centra varošice, duže od jednog veka iskopavaju tragove minulog života od kojih mnogi dosežu i do praistorije. Rimljani su naseobine pravili, u njima radili i živeli, i srećom ovde umirali. Kažemo srećom, jer ostaviše i brojne nadgrobne spomenike bez kojih bi im se danas teško u trag moglo ući.
Brojne iskopine iz tog perioda i danas se vide u dvorišu nekadašnje seoske škole, kojoj je sudbina naklonjena bila i novu namenu dobila. Tu je sada Arheološki etno park Ravna gde se osim turista, svake godine, okupljaju i studenti arheologije. Ovde žive, rade, druže se i uče. A kada im stara Era dosadi, rado prošetaju i do polovine devetnaestog veka. U blizini škole je autentična Moravska kuća iz tog doba, koja izgleda kao da je domaćin „maločas“ izašao. Sve je na svom mestu. Građena od bondruka, sa podrumom u prizemlju i drvenim doksatom na spratu. Gore je i ognjište sa kazanom, stolom i tronošcima, i drugim potrebnim nameštajem. A dole, u podrumu, pravi raj za vinopije. Desetak bačvi sa najboljim sortama vina, koje je pitomina pored Timoka iznedrila. Tu je i „frižider“ u kome se rajska kapljica ladila, a koji i danas svedoči o dovitljivosti naših predaka. Na prvi pogled podseća na običan plakar, ali tek kada se krila otvore može se videti kako je to nekada „radilo“. U donjem delu, gde se vino odlagalo, stranice plakara su obložene debelim drvetom, a preko toga je stavljan led koji je „držao“ temperaturu. Izum koji bi i danas savršeno funkcionisao.
Me đutim, da se ne pomisli da su svi Srbi „na visokoj nozi“ tada živeli, potvrđuje i obližnja kućica. Prizemljuša sa vencima paprike i belog luka, neravnih duvara i malih pendžera. Tu su i kolevka, kreveti, posuđe i sve drugo što je trebalo imati, a što je bilo teško sticati. I na kraju – lampek! Pravi lampek za pečenje rakije iz doba Karađorđa, sa lulom od trešnjevog drveta i tehnologijom destilacije na kojoj bi Evropa i danas mogla da zavidi. Da zavidi i zabrani, baš kao što i čini onima koji su na „kulturni“ zapad požurili. |
Arheolški etno park Ravna je samo deo Zavičajnog muzeja u Knjaževcu. Stalna muzejska postavka je izložena u zgradi koja ove godine obeležava vek postojanja, a posetioci mogu proći kroz sve istorijske epohe. Od praistorije i Rimskog doba, preko Vizantije, srednjeg veka, doba Osmanlija, pa sve do Timočke bune i savremenog perioda. Kustosi Muzeja, na čelu sa direktorom Dušicom Živković, trude se da gostima pokažu i objasne kako se nekada živelo, snevalo, radilo i stvaralo, ali i da prikupe i saberu sve što je zaostalo u brojnim, pomalo zaboravljenim selima Knjaževačke opštine. Izložena je odeća i obuća, oružje i oruđe, numizmatika i drugi muzejski eksponati, ali će pažnju posetilaca, verujemo, najviše privući izložba čarapa! Reč je, zapravo, o etnografskoj zbirci dvopređnih čarapa, jedinstvenoj na sveti, sa više od hiljadu mustri, boja, ukrasa i motiva. O jedinstvenosti ovih čarapa, možda, dovoljno govori podatak da je ova zbirka, davne 1965. godine, proglašena i za spomenik kulture Srbije.
Do tradicije i kulturnog nasleđa ne drži, valjda, samo onaj ko je nema, a u Knjaževcu je toga na pretek. Svojevrsni čuvari starih običaja, starih alata i zaboravljenih zanata su i članovi Udruženja za negovanje tradicije Izvor. Organizovani su tek dve godine, okupljaju oko 70 članova, a zanimljivo je da među njima ima i muškaraca. Sem pletilja i vezilja, okuplja i veći broj umetnika, pa se na prodajnoj izložbi mogu naći i džemperi, čarape, peškiri, vino i rakija, skulpture od drveta, radovi naivnih slikara i mnogo toga drugog što će, svakako, u vašem domu biti svojevrsni unikat.
Šetnju Knjaževačkim ulicama završavamo, gde drugo, nego u kafani. Želja nam je bila da probamo nešto od probranih domaćih vina, ali nam se nije dalo. Naime, skoro sve što se proizvede, po pravilu, završi na meniju eksluzivnih beogradskih i novosadskih restorana, a nama je preostalo samo da se zadovoljimo nekim čudnim jelima, koja se, valjda, još samo ovde mogu dobiti. Jedno od njih je, recimo, i „propržolj“, zapravo pljeskavica u sendviču prepečenog hleba, umočenog u moču od pečenja, koja se u restoranu Milošev konak naplaćuje svega 60 dinara.
Moglo bi se o Knjaževcu štošta napisati. Namerno smo, ovom prilikom, zanemarili priču o velikim radovima i još većim planovima na Staroj Planini. Zanemarili smo i prirodne lepote, stara sela, okolne banje i prelepi bazen termalne vode u samom gradu. O tome ćemo, nadamo se, pisati kada zima prođe i kada priroda ozeleni. I kada ponovo dođemo u ovu prelepu varoš na istoku Srbije. |
|
Knjaževac leži na obali tri reke, u podnožju tri planine. Kroz centar varoši protiče Svrljiški Timok, koji se na periferiji spaja sa Trgoviškim i zajedno s njim pravi Beli Timok. Okružen je Starom Planinom, Tupižnicom i Tresibabom, a saobraćajnicima je povezan sa Zaječarom, Negotinom, Nišom i Pirotom. Od Beograda je udaljen oko 280 kilometara, a najbrže se stiže autoputem sa koga se isključujete kod Paraćina, Aleksinca ili Niša. Zavisno odakle dolazite i kakav komfor putovanja tražite. Udaljenost je približno ista, ali ne i kvalitet puta (od Paraćina preko Zaječara drum je nešto lošiji). Međutim, ni putarina nije ista, pa se iz Beograda do Paraćina plaća 420, a do Niša 620 dinara. Knjaževac je administrativni centar opštine koja broji 66 sela, sa nešto više od 37 hiljada stanovnika, dok u samom gradu živi dvadesetak hiljada građana.
Serdar umro od gladi
Od Gugrusovačke kule, nekadašnje tamnice, malo je šta ostalo. Autentična je samo jedna strana zida koja je „preživela“ rušenje knjaza Miloša. Veliki gospodar je, zapravo, posetio Gurgusovac, između ostalog, da bi obišao grob velikog prijatelja i saborca Jovana Mićića, Zlatiborskog serdara. Priču o nekadašnjem velmoži smo zabeležili na sasvim drugom kraju Srbije, u Čajetini, a pominje se i u Kremanskom proročanstvu. Naime, s obzirom na to da proricanje Miloša Tarabića o kraju dinastije Obrenović nije prijalo tadašnjem velmoži, proroka su, što bi se danas reklo, priveli na informativni razgovor. Serdar je tražio da Miloš nešto kaže i o njegovoj sudbini. Rečeno mu je da će umreti od gladi! U tom trenutku Mićić je bio jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji i samo se nasmejao. Ipak, proročanstvo se ostvarilo. Prilikom dinastičke smene, 1842. godine, pristalice Karađorđevića su Mićića uhvatili i zatvorili u Gurgusovačku kulu, gde je i umro 27. decembra 1844. godine. Predanje kaže da je stražarima nudio „kule i gradove“, šume, vodenice i kuće, samo za koricu hleba. Nisu mu dali – umro je od gladi.
Smeštaj
Ako izuzmemo Planinarski dom Babin zub i istoimeni hotel Elektroprivrede Srbije na Staroj Planini, smeštaj u Knjaževcu se može dobiti samo u privatnim konacima i pansionima. Gradski hotel ne radi, očekuje se privatizacija, ali i postojeći smeštaj pružaju pristojne uslove za odmor. Prenoćište možete dobiti u konacima Ana, Barka i Vili Katarina, u pansionu Mali predah, a više informacija možete dobiti u Opštinskoj turističkoj organizaciji na broj telefona: 019/81-690 |
|
KUDA ZA VIKEND
|
Šetnja kroz vekove
Još od Rimljana i njihovog utvrđenja Timacum Minusa, preko Gurgusovca i današnjeg Knjaževca, pitomina pored Timoka je vazda bila pogodna za život ljudi. Osim brojnih tragova prošlosti, pažnju putnika će privući i tradicija koja se ovde čuva i neguje na sasvim osoben način
|
|
