Putovanja |   Tradicija   |   Iskustva   |   Saveti   |  Predanja
     
 
 
 
 
ČASOPIS KOJI SE ČITA I ČUVA
UPOZNAJTE SRBIJU I SVET PUTUJUĆI SA NAMA
 
 

 

 

 

 

 

 

 

 

MANASTIR KAONA

 

Kada se iz Beograda uzvodno krene uz desnu obalu Save, i prođu Obrenovac i Vladimirci, stiže se do velike raskrsnice. Put desno vodi ka Šapcu i Mačvi, a ako skrenete levo, ka Valjevu – ubrzo ćete stići i do sela Draginja. Kažu da je to najveća i po mnogo čemu najbogatija ciganska varošica. Sa obe strane puta se izvijaju nove dvospratnice, građene od raznih materijala, veselih boja i čudnih ukusa. Parkirani automobili sa oznakama Beča, Salcburga, Insbruka i Graca, navode na pomisao da ste zabasali usred Austrije, a pažnju privlači i pravi zoološki vrt gipsanih orlova, lavova i drugih životinja.
Zaneseni ovom neobičnom arhitekturom, mnogi i ne primete mali putokaz usred sela, koji upućuje da se „tu negde“ skreće i za Kaonu, pravoslavni manastir iz davnih vremena. Verujem da bismo i mi zalutali da autor ovih redova nije pre mnogo godina pohodio ovaj manastir. Iz tog perioda, zapravo, i datira jedna priča koje ću se uvek rado sećati.

 

Putovanje bez cilja

Zima je bila te ratne, sada pomalo davne 1992. godine. Suvomrazica tlo okovala, a teško sivilo nebo pritislo. Krenuli smo iz Beograda bez cilja i plana, želeći da, barem na trenutak, teskobu rasteramo i usput, možda, nešto i doživimo. O Kaoni smo, doduše, i ranije štošta znali. Kum Andrivoje je tamo često boravio, monahe fotografisao i o duhovnoj oazi rado pričao.To nam je, zapravo, i bio povod neobičnog putovanja, baš u vreme kada se benzin na kapi točio, a hleb se, i bez okupacije, markama plaćao.
            Datume su godine izbrisale, ali se sećam da je bilo vreme božićnjog posta. Znajući za manastirski red i običaje, želeli smo da prethodno negde svratimo i usput nešto pojedemo. Nažalost, ili na sreću, nije nam se dalo. Većina restorana toga jutra vrata nisu otvorila, a oni koji su radili, samo su piće nudili. Ili su nekog „sveca“ slavili, ili su se kafedžije dopisivanjem nula u cenovniku bavili.
Promrzli i gladni, nakon truckanja kroz gustu cerovu šumu, stigosmo i pred manastirsku kapiju. Dočekao nas je otac Milutin, iguman manastira, čovek u ranim četrdesetim godinama. Kao da je čitavo jutro samo nas čekao. Najpre nas je uveo u crkvu, za koju reče da je „nova“. Upravo je tih dana obeležila prvi vek postojanja. Pošto se pomolismo i dadosmo prilog, obiđosmo i druga manastirska zdanja. Pored same crkve, na desnoj strani, bratstvo je podiglo neobičnu građevinu koju nazivaju sobrašica. Reč je o lepoj nadstrešnici sa drvenim stolom, gde se tokom leta gosti sastaju, odmaraju i pričom razgaljuju. Astal je okrugao, nema „čela“ pa se i time pokazuje da smo u Hristu svi jednaki. Pogledasmo i stari zvonik, podignut početkom 20. veka, pored  koga se nalazi i grob posavsko-tamnavskog oborkneza Ranka Lazarevića. Bio je, kažu, veliki junak, ali se o bratu vojvode Luke Lazarevića danas malo zna. Kada je buknuo Prvi srpski ustanak i kada su se ispisivale stranice istorije, Ranko više nije bio među živima.

 

Kada je i riba mrsna

Kaona se ponosi i malom krstionicom, izgrađenom u ranohrišćanskom stilu, po uzoru na krstionice iz Tebe tesalijske. Krštenje se obavlja u malom bazenu u kome se krštenik potpuno poranja u vodu, što pruža poseban osećaj. Manastir opasuju i dve rečice, a na njihovom ušću su monasi vodu zajezerili i poribili. Da li zbog praćakanja riba ili oštrog zimskog vazduha, tek se ponovo setismo „muke“ u stomaku. Ne znam li je to naš domaćin naslutio, ali nas ubrzo povede i u manastirski konak. U velikoj trpezariji najpre primetismo veliku tučanu peć ugrejanu po meri, kao iz nekog muzeja pristiglu. Na sredini postavljen dugačak drveni sto za kojim, po slobodnoj proceni, može sesti najmanje desetoro. Računalo se, valjda, i na goste manastira, jer bratsvo tada činjaše samo četiri čoveka. I jedna žena! Zapravo, kasnije saznasmo da je reč o starici koja povremeno dolazi i po nekoliko dana ovde boravi. A kako u manastiru niko zaludan ne sedi, njeno poslušanje je bila upravo kuhinja.
Ponudiše nas kafom i čašom domaćeg vina, a doručak i da smo hteli, nismo mogli da odbijemo. Računali smo, iskreno, na riblje specijalitete i sve drugo što se u vodi ribnjaka dalo naslutiti. Ali, avaj! Za vreme posta se u manastiru ni riba ne lovi. Umesto toga, iznesoše posude sa pasuljem, bobom i drugim zrnevljem. I kiseli kupus, turšiju, očišćen beli luk i vruću, tek ispečenu pogaču. Pojaviše se, odnekud i uštipci od tikvica, ali nas najviše oduševiše neke čudne travke. Bilo ih je u svemu, a ukus je bio predivan. Rekoše i kako se zovu, ali nismo upamtili. Znam samo da rastu svuda naokolo i da ih koriste umesto začina. Nažalost, zaboravili smo i ime žene koja nam je sve to zgotovila. Sećam se samo da je godinama bila lična kuvarica pokojnog patrijarha Germana i da nije znala kada je vreme posta. Postila je uvek.
Ne znam zašto sam priču o jednom manastiru sveo na ovo davno sećanje. Možda i zato što se od tog doba u mojoj kući redovno posti. To su dani kada se ne jede „s nogu“, kada se porodica okuplja i kada se hrana sa posebnom ljubavlju priprema. To su i dani kada se drugačije ophodimo, kada nerve opuštamo i kada život drugačijim očima gledamo. I pri tom sebi ništa ne uskraćujemo.

                                                                                

Zadužbina sestre Miloša Obilića

Legenda kaže da su sestre Ikonija i Vida, prateći Miloša Obilića na Kosovo, stigle i do Ravnih livada. Vraćajući se sa obližnjeg izvora, Ikonija reče: – Eh, što dobra konja videh, još da je sedlo prema njemu. – Na to još Miloš odgovori: – Imamo blaga, načini mu sedlo, a kada se vratim sa Kosova, pomoći ću ti da bude još lepše.

Pod pojmom „dobra konja“ tada se mislilo na lepo, skrovito mesto gde bi se mogla crkva sagraditi. Miloš se nije vratio sa Kosova, a sestre su, da bi ovekovečile uspomenu na svog brata, sagradile dva manastira: Vida manastir Vidojevicu, a Ikonija – Kaonu.

 

Vekovima napušten, nikada zaboravljen

 

            Manastir je više puta rušen, obnavljan, dograđivan, napuštan i ponovo nastanjivan. Mnogi putopisci ga pominju i kao zaboravljeni posavsko-tamnavski manastir. Tačnije je, međutim, reći da je vekovima delio sudbinu naroda ovoga kraja, seobe i razaranja, ali i svu lepotu radosti duhovnog života i verovanja.

Čudni su putevi Gospodnji

            Prilikom nedavne posete raspitali smo se i za našeg nekadašnjeg domaćina – oca Milutina. Čoveka koji je u ovom manastiru proveo skoro čitav život, više od četrdeset godina, ovde nismo zatekli. Rekoše nam da su nekadašnjeg arhimandrita manastira putevi Gospodnji odveli daleko. Pre tri godine je rukopoložen za episkopa australijsko-novozelandskog, i sada na drugom kraju sveta veru propoveda. Ipak, zbog svega što je učinio, ime Milutina Kneževića će trajno ostati zabeleženo u analima manastira Kaone.

 


SVETINJAMA U POHODE

Manastir Kaona

Dan kada je počeo post
Godine su izbrisale datume, ali se sećam da je bilo vreme Božićnjog posta. Znajući za manastirski red, želeli smo da prethodno negde svratimo i usput nešto pojedemo. Nažalost, ili na sreću, nije nam se dalo


Reprodukovanje svih pisanih i ilustrovanih materijala, njihova On-line primena, kao i druga upotreba (CD - ROM, DVD),izvoz ili prodaja u inostranstvu, dozvoljeni su samo uz pismenu saglasnost izdavača