|
MANASTIR JAZAK
 |
|
Na Boga se misli i njemu se moli |
Svako jutro, pred zoru, niz obronke i padine Fruške gore se razlegne zvuk zvonjave. Tuku zvona Krušedola, Ravanice, Remete i još četrnaest pravoslavnih hramova. Bude vasceli hrišćanski svet na uranak, opominju manastirska bratstva da je vreme molitvi. Svakog jutra, u pola četiri, na nogama je i sestrinstvo manastira Jazak. Pola sata kasnije počinje jutrenje i dvočasovno pominjanje Gospoda. Posle molitve je skromni doručak, a zatim svako ide na svoje poslušanje. Neko u kuhinju, neko u povrtnjak, neko treba i stoku da naredi. Šta god da se radi, na Boga se misli i njemu se moli. Iz dana u dan, iz godine u godinu.
Ovaj utvrđeni manastirski red samo ponekad poremeti veliki praznik ili poseta gostiju. Dolazi narod crkvi, sluša predanja, divi se hramu i ostavlja prilog. I čudi se, pomalo... Sve je ovde prelepo, mirno, opuštajuće... Ali, opet... Ostaviti svet, posvetiti se Gospodu, zanemariti životne radosti i zadovoljstva... Koliko li je samo volje i upornosti potrebno?
|
|
Blago onom ko ljubav u sebi nosi |
.– Potrebna je samo ljubav – sa blagim osmehom kaže igumanija Paraskeva. – U monaški red se ulazi zbog ljubavi prema Gospodu, prema bližnjima, prema svemu što nas okružuje. U manastir se ne beži od svakodnevnih problema, jer nevolju u sebi nosimo. Svako ko je ovde pokušao da se sakrije, da muku zaboravi, da pobegne, nije se dugo zadržao. Monaštvo se ne da razumom objasniti – ono se mora srcem osetiti. Tako je od pamtiveka, tako će i uvek biti.
Sličan odgovor bismo, verujemo, dobili i na drugim mestima gde smo boravili. Samo da smo pitali. Ali, nismo. Svaki manastir je, sam po sebi, toliko zanimljiv da bi pitanja o ličnom životu monaha valjalo izbegavati. Tek da se ne pređe granica pristojnosti. Ipak, ako već morate porediti život mirjana i monaha, ako vas već opterećuje pitanje ko u ovom svetu dobija a ko gubi – možda je dovoljno da se zagledate u njihova lica. Nervoza, problemi i užurbanost s jedne, i mir, opuštenost i blaženstvo s druge strane. I to već, samo po sebi, dovoljno govori.
Svetinjama se u pohode ne ide slučajno. Čak i kada se pred manastirska vrata dođe nasumice, bez cilja i vidljivog razloga, znajte da ništa nije slučajno. Za manastir Jazak, smešten na južnim padinama Fruške gore, u blizini banje Vrdnik, pre dolaska, iskreno, nismo ni čuli. Došli smo, zapravo, da obiđemo Pogon za proizvodnju pijaće vode u istoimenom selu, ali nas je upravnik Fabrike – Slavoljub Stojanović, zamolio da obratimo pažnju i na ovu svetinju. Prilika koju, i da smo hteli, nismo smeli da propustimo.
|
Dočekala nas je sestra Anastasija, uvela u crkvu i upoznala sa istorijom hrama. Manastir Jazak se nekada zvao i Novi Gradac, a mnogi ga spominju i kao novi Jazak. Dakle, postojao je i stari. I danas se, dva kilometra dalje, mogu videti temelji ove skromne bogomolje, izgrađene početkom 16. veka, a napuštene u doba Marije Terezije. Bilo je to skromno zdanje u kome se teško i siromašno živelo. Bolji dani su nastali početkom 18. veka, kada su, iz Nerodimlja, prenete mošti svetog cara Uroša Nejakog, sina Dušana Silnog. A tamo gde su svete mošti, narod je dolazio. Mnogi su tražili utehu, a mnogi isceljenja za svoje tegobe. Manastirske hronike kazuju da je među izlečenima bilo i inovernih.
Sve brojnije bratstvo i poseta hodočasnika su doprineli da se razmišlja o izgradnji novog i većeg hrama. To je i učinjeno 1736. godine na mestu gde je, prema predanju, bila crkva i letnjikovac kralja Dragutina, a pomoć pri izgradnji su tada pružili i monasi iz Žiče i Rače. Po naredbi patrijarha Arsenija Četvrtog, u stari Jazak su stigle monahinje, što je doprinelo i njegovom zatvaranju. Naime, nezadovoljna postojanjem ženskih manastira u svojoj carevini, Marija Terezija je donela Uredbu o redukciji monaškog života, pa je ova svetinja, 1774. godine, napuštena i zatvorena.
U međuvremenu je novi Jazak u više navrata obnavljan i dograđivan. Uoči Drugog svetskog rata je spadao među bogatije hramove, sa vodovodom, kanalizacijom i centralnim grejanjem. Nažalost, tokom rata je teško postradao. Spaljeni su konaci, a crkva je pretvorena u konjušnicu. Zabeleženo je da je okupator iz fruškogorskih manastira odneo „13 vagona blaga“, a tragajući za skrivenim vrednostima oskrnavljen je i ćivot sa moštima svetitelja. Tada su kosti srpskog cara Uroša izlomljene i razbacane na sve strane, a odnet je i skupoceni prekrivač, jedino za šta su verovali da nešto vredi. Srećom, monasi su kosti prikupili i uz nemačku pratnju ih preneli u Beograd, gde su čuvane sve do 22. septembra 2001. godine. Tada su vraćene u Jazak i to je, po rečima monahinja, najsrećniji dan u istoriji manastira.
Sestrinstvo danas broji osam monahinja, mada bi, s obzirom na veličinu konaka, moglo da ih bude znatno više. Osim priloga koje ostavljaju posetioci, vredne monaške ruke kroje i šiju crkvene odežde, obrađuju povrtnjak i peku domaću rakiju, o kojoj bi se i posebna priča mogla napisati. Nema je puno, ne prodaje se, ali će vas njome rado poslužiti. Živi se skromno, ali im mnogo i ne treba. Gospod o svemu brine. Zemaljske dane provode u radu i molitvi, a kada je reč o početku naše priče, treba reći da su najveće vrednosti monaškog života spokoj, mir i blaženstvo. Upravo ono što nama, mirjanima, sve više nedostaje i za čim sve više tragamo.
|
|
|
SVETINJAMA U POHODE
|
Što razum ne zna, srce oseti
U monaški red se ulazi zbog ljubavi prema Gospodu, prema bližnjima, prema svemu što nas okružuje. U manastir se ne beži od svakodnevnih problema, jer nevolju u sebi nosimo. Ko to ne razume, ni ovde se neće dugo zadržati
|
|
