Najslavnija građevina iz vizantijskog perioda je Aja Sofija, koju je u šestom veku podigao imperator Justinijan. Velelepno zdanje, čije je ime sinonim za božansku mudrost, bilo je hrišćanski hram skoro hiljadu godina, u to vreme najveći na svetu. Kada su u petnaestom veku osvojili Istanbul, Turci su Aja Sofiju pretvorili u džamiju. Kao islamska bogomolja služila je pet vekova, da bi u prvoj polovini dvadesetog veka bila pretvorena u muzej. Aja Sofija i danas fascinira grandioznošću od koje zastaje dah. O dimenzijama ovog zdanja najbolje govori činjenica da je, prilikom restauracije, potrebno nekoliko meseci samo da se postave skele koja dosežu do kupole, a za čitav posao je potrebno nekoliko godina.
U neposrednoj blizini se nalazi Sultan-Ahmetova džamija. Ime je dobila po vladaru koji ju je podigao početkom sedamnaestog veka, ali je poznatija kao Plava džamija. Taj naziv joj savršeno pristaje jer njenim enterijerom dominira plava boja. To je jedina džamija na svetu sa šest minareta. Ovu nesvakidašnju pojavu objašnjava legenda... Želeći da zaseni sve prethodnike i njihova dela, pa i čuvenu Aja Sofiju, sultan je, kada je izdavao zapovest da se sagradi džamija, arhitekti naredio da minarete izgradi od zlata. Ispostavilo se, međutim, da se vladar preračunao i da za zlatne minarete nije bilo dovoljno sredstava. Sultanova se zapovest morala bez pogovora poštovati, pa se nesrećni neimar našao na velikoj muci. Srećom, dosetio se da umesto četiri zlatna minareta podigne – šest običnih. Poenta je u tome da se na turskom jeziku pridev „zlatni“ izgovara veoma slično kao broj „šest“. Toliko slično da je arhitekta uspeo uveri sultana da je njegovu naredbu pogrešno čuo!
U susedstvu je i čuvena Topkapi palata, nekadašnja rezidencija otomanskih sultana. Bila je dom vladara Otomanskog carstva skoro četiri stotine godina, sve do sredine devetnaestog veka, kada je njenu ulogu preuzela novoizgrađena palata Dolmabahče. Topkapi je u prvoj polovini dvadesetog veka pretvoren u muzej, koji danas važi za jedan od najbogatijih u svetu.

Dolmabah če palata, poslednja rezidencija otomanskih sultana, takođe se nalazi na evropskoj strani, ali u drugom delu grada. Uzdiže se na samoj obali Bosfora. Građena je po ugledu na druge evropske palate, pa su u arhitekturi prisutni stilovi sa Zapada, a i enterijer je uređen u istom maniru. Ovo izuzetno raskošno zdanje, u koje su nekada stupali samo odabrani, danas je, kao muzej, otvoreno za sve posetioce. Ne treba ga nipošto propustiti.

Turisti ipak češće odlaze u jedan drugi tržni centar, koji je jedno od najvećih atrakcija grada na Bosforu. Reč je o nadaleko poznatoj Kapali čaršiji, poznatoj i kao Veliki bazar. Orijentacije radi, nalazi se nedaleko od istorijske četvrti grada. Sastoji se od preko šezdeset ulica i više hiljada radnji, u kojima se prodaje najraznovrsnija roba. Ima tu suvenira i slatkiša, ali i odeće, kože, zlata... Šta god da kupujete, cenkanje je obavezno. Ovakav vid trgovine je prisutan na mnogim mestima u Turskoj, ali ne i na svim. Pravilo je da su cene fiksne ako su ispisane. Ukoliko cene nisu istaknute već ih prodavac usmeno saopštava, počnite da se pogađate.
Da bi što bolje upoznao duh grada, ali i čitave zemlje, najbolje je da se ode u neki od nacionalnih restorana. Ako se odlučite za tursko veče, uživaćete i u harmoniji orijentalnih tonova i lepoti turskih folklornih igara.
Krstarenje Bosforom bi trebalo da bude još jedna obavezna stavka na listi svakog putnika. Ono će mu omogućiti da uživa ne samo u pogledu na sam moreuz i njegove grandiozne mostove, već i na prelepe palate na njegovim obalama.
Ovim se spisak onoga što se u Istanbulu mora videti i probati ne završava. Evropski deo grada zaseca zaliv, koji ima oblik roga i koji, prilikom zalaska sunca, dobija zlatan odsjaj. Zato se i zove Zlatni rog. Prizori sa njegovih obala i mostova su očaravajući, baš kao i pogled sa Čamlidže, vidikovca na azijskoj strani, sa kojeg se jednim pogledom može obuhvatiti Bosfor, njegovi mostovi i veliki deo grada.
Konačno, jedan od najboljih načina da se grad zaista upozna jeste slobodna šetnja njegovim ulicama. Ipak, treba biti na oprezu: u Istanbulu se vozi brzo, uz ne baš strogo poštovanje saobraćajnih propisa. Šetnju gradom ipak ne treba propustiti.
Kud god da krene, putnika će pratiti kosmopolitski duh grada. Njegovi domaćini će se, svojim gostoprimstvom, postarati za to.

Toliko je toga izuzetnog u Istanbulu da se njegovi gosti te ško mogu složiti oko toga šta je najlepše. Ovde se na neopisivo šarmantan način prožimaju i stapaju tradicionalni i moderni duh, opuštenost i dinamičnost, lakoća i postojanost... I po jedinstvenom alhemijskom receptu stvaraju neizmerno fascinantan i uzbudljiv grad. Grad u koji morate zakoračiti...