|
HOMOLJE
 |
|
Kada nas je domaćin u opštini Kučevo, Miodrag Vinkić, u znak dobrodošlice nedavno pozvao na „Homoljski welcome coktel“, očekivali smo, iskreno, da su belosvetski trendovi stigli i do ovog, pomalo zaboravljenog dela Srbije. Međutim, umesto ispred savremenog „metal-staklo“ restorana u selu Kaona, naš autobus se zaustavio ispred obične vodenice. Doduše, sada se vodenice ne sreću „na svakom koraku“, nijedna više nije obična, a posebno ova. Stara je, kažu, više od 180 godina, vazda je mlela žito i kukuruz, a vodenični kamen se i danas okreće. Čak osamnaest ortaka je ravnopravno deli, pa je zaista čudno kako sve to funkcioniše. Kao da niste u zemlji Srbiji.
Naravno, pomisao na ice-coffe, espresso ili običnu koka-kolu smo brzo zaboravili, a domaćini su nas ponudili onim što su imali i „šta se zateklo“ – kačamakom i projom, sirom i kajmakom, suvim mesom i rakijom! Sasvim dovoljno za nešto što bismo nazvali početkom avanture ili, jednostavno, putovanje u tajanstveni svet Homolja. |
Tragična sudbina sestrice Jelice |
Koliko je većini Srba ovaj kraj i danas nepoznat, možda govori i mala anketa. Naime, pre polaska na put smo se, šale radi, propitali koliko zapravo znamo kuda idemo. Čuli smo, naravno, za homoljski sir, znali smo i za odličan med, za vlaške običaje, pesmu i igru. I naravno, znali smo da se nalazi „negde“ na istoku. A to „negde“, zapravo, počinje već na stotinak kilometara od Beograda. Kada prođete Požarevac i krenete ka Kučevu, nakon svega dvadesetak kilometara stižete do Malog Crnića, prve od četiri homoljske opštine. Tu je bila i prva stanica našeg putovanja, koje je za novinare prestižnih beogradskih redakcija nedavno organizovala Američka fondacija za razvoj (USAID), želeći da pokaže šta je do sada ovde urađeno. Reč je, zapravo, o projektima koje pomaže Američka vlada u raznim oblastima privrede i društva istočne Srbije, ali će putnike, verujemo, više zanimati zanimljivosti i turistički sadržaji ovoga kraja. A da se ima šta videti, uverili smo se već na prvoj pauzi.
U blizini Malog Crnića je manastir Zaova. Crkva je sazidana početkom 19. veka na temeljima hrama koji je, prema predanju, uoči Kosovskog boja podigao knez Lazar. Posvećena je svetim arhanđelima Mihailu i Gavrilu, slavi se ovde i sveti Lazar, ali je, kažu, najsvečanije 2. avgusta, na dan svetog Ilije. Tada narod iz okolnih sela u velikom broju dolazi crkvi, a povod je jedna nesrećna epizoda iz još tragičnije srpske istorije. Naime, starije generacije se verovatno sećaju narodne pesme o sudbini sestre Jelice, koju je zavidna jetrva optužila za smrt svoga deteta. Ne verujući u sestrinu nevinost, brat je naredio da je konji živu rastrgnu. Kako to obično biva, za istinu se dockan saznalo, ali je uspomenu na tužni događaj sačuvao narod. Legenda kaže da su na mestima gde su pali delovi Jeličinog tela podizani manastiri, a sam knez Lazar je, užasnut onim što je čuo, zapovedio da se na njenom grobu podigne i ova crkva.
Okolina manastira će privući i one kojima istorija nije posebno zanimljiva. U blizini je malo, poribljeno jezero, koje leti posećuje veliki broj vikendaša i pecaroša. Pored obale je i mali Lovački dom sa nekoliko soba u kojima nema velikog komfora, ali ljubiteljima prirode, posebno onim sa skromnijim mogućnostima, to neće previše smetati. Gde su lovci tu su i lovišta, a po njihovoj priči okolne šume obiluju raznim zverčicama. Treba pomenuti i dva izvora lekovite vode, ali i brojne pešačke staze na kojima ćete, barem na trenutak, zaboraviti svakodnevne probleme.
|
|
Kad top opali, domaćin se veseli |
Tamo gde goste dočekuju sa oružjem, ne može se govoriti o preterenom gostoprimstvu. A u Kučevu su nas, ni manje ni više, dočekali topom! I to pucnjem iz pravog topa, napravljenog od trešnjevog drveta. Međutim, vekovima je ovde običaj sa se srećni događaj oglašava pucnjem, a povod za sreću je ovoga puta bila i naša poseta. Sem omiljene „prangije“ iz Karađorđevog doba, na obali zlatonosnog Peka nas je sačekao i Petar Anđelković, ovdašnji slikar, nastavnik i, kako sam kaže, čuvar uspomena. Objašnjava da se zlato iz ove reke ispiralo još u prvom veku naše ere, u vreme rimskih careva Trajana i Hadrijana, da se 400 godina kasnije ovde i topilo, a zatim otpremalo ka Gradištu odakle je Dunavom išlo ka Rimu i Carigradu. Dolazili su ovde i Argonauti, Sasi, Jermeni i drugi narodi u potrazi za zrncem sreće.
Iskreno, i sami smo zagledali mirni tok Peka nadajući se početničkoj sreći, ali nam je domaćin objasnio da se na površini zlato ne zadržava već se krije u nanosima peska i šljunka. Anđelković kaže da su nekada davno ljudi ispiralo zlato tako što bi mokar pesak ostavljali na ovčijim kožama da se osuši, a onda bi ga jednostavno prosuli. Zlatni listići bi ostajali zapleteni u ovčijem runu, po čemu je, valjda, i nastao naziv zlatno runo, poznato iz narodnih priča i dečijih bajki.
U vreme Sulejmana Veličanstvenog su zlato, srebro, cink i olovo kopali i Turci, ali je ovaj posao vremenom zamirao. Tek sredinom 19. veka knez Aleksandar Karađorđević je uveo koncesije na pravo istraživanja i eksploataciju, da bi tek početkom 20. veka, sa pojavom prvih bagera na obalama Peka, količina izvađenog zlata bila znatno veća. Ostalo je zabeleženo da su bageri kralja Aleksandra, od 1934. do 1937. godine, isprali čak sedam tona ovog plemenitog metala.
Zlata je najviše bilo na mestima gde su se brojni potoci ulivali u Pek i taložili nanos. Tu se zlato nalazi u grumenima i kamenčićima, a u samom Peku u listovima. Mnogo ljudi se bavilo ovim poslom, a jedna od najpoznatijih je bila porodica Privulović iz sela Neresnice. Komadi zlata su težili dva do tri grama, ali je bilo i dana kada im se baš „posrećilo“. Tako je, na primer, samo u toku jednog dana iz nanosa izvađeno oko sto grama zlata. Ipak, s obzirom na to da je reč o teškom i neizvesnom poslu, danas se malo ko ozbiljno bavi ovom potragom.
|
Okolinu Kučeva krase i brojne pećine i jame. Po mišljenju profesora Radovana Lazarevića, istraživača koji je do sada otkrio više od hiljadu podzemnih odaja u Srbiji, možda ih ima više samo na području Bora ili Majdanpeka. A toliko su jedinstvene i različite da su bez premca u Srbiji. U pećini Ravništanka kraj Kučeva je otkriven pravi dvorac u belom mermeru sa stalaktitima. Dugačak je oko šest metara i u njemu se jasno uočava neverovatan prizor – ledeni Šarac Kraljevića Marka sa krilima, kako juriša ka izlazu. Nažalost, ovo čudo prirode je zasad dostupno samo malobrojnim posetiocima i istraživačima, ali će uskoro biti otvorena i za turističke posete.
Umesto ka Ravništanki, uputili smo se ka poznatijoj pećini Ceremošnja, otkrivenoj na ataru istoimenog sela. Reč o jednoj od najlepših podzemnoj dvorani u Srbiji sa jedinstvenim etno-parkom, ali pre nego što smo u nju i zakoračili, dočekalo nas je iznenađenje. Naime, preduzimljivi domaćini su se potrudili da nam pokažu i deo paganskog kulta koji i danas u ovom kraju odoleva vremenu. Reč je o rusaljama, ženama iz sela Duboke, koje od pamtiveka na praznik Duhova padaju u neku vrsta transa. Tokom samrtnog zanosa u stanju su da komuniciraju sa mrtvima i da predviđaju događaje u skoroj budućnosti. Folklorno društvo iz istoimenog sela nam je prikazalo deo nekadašnjeg rituala, ali su naglasili da je reč o „običnom“ narodnom verovanju. Ipak, da nije baš „naivno“ svedoče i ljudi koji su imali priliku da prisustvuju ovom činu ispred Dubočke pećine, gde se i danas u nedelji Trojica povremeno mogu videti žene u besvesnom stanju, o kojima je, svojevremeno, pisao i Jovan Cvijić. Naravno, tome će se i Horizont više baviti već u sledećem broju.
Tokom boravka na Homolju imali smo posetili i opštine Petrovac na Mlavi i Žagubicu. Ko nije čuo za Homoljske motive, tradicionalnu manifestaciju koja svake godine oživi uspomenu na stara vremena, ko nije video vrelo Mlave ili manastire Vitovnicu i Gornjak, ne može se pohvaliti da poznaje ove krajeve. Dovoljno je možda pomenuti brojna vrela, potoke i reke bogate ribom, šume i proplanke, pa shvatiti o kakvoj je lepoti reč. Nažalost, malo toga je iskorišćeno, gostiju je malo, a „turisti“ za sada najviše dolaze iz inostranstva. Nažalost, najčešće je reč o našim ljudima iz dijaspore, koji potiču iz ovih krajeva i odmor provode u zavičaju.
|
|
Legenda kaže da je uoči Kosovskog boja knez Lazar dolazio na Homolje da bi prikupio što više vojnika za odbranu Srbije. Narod je prilazio knezu uz pozdrav „uomulje, uomulje“, što je na mešavini vlaškog i latinskog jezika značilo „čoveče, čoveče“! Po tom pozdravu ovaj kraj i dobi ime. Predanje kaže da se na Lazarev poziv odazvalo mnogo ljudi i da su bili odani i dobri ratnici.
Saveti oca Tadeja
Do Homolja su mnogi prvi put došli želeći da se sretnu sa ocem Tadejom, igumanom manastira Vitovnica. Reč je o jednom od najpoštovanijih duhovnika u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, čoveku blage naravi i velikog iskustva, koji je znao da sasluša i da posavetuje. U istoimenom selu je i rođen 1914. godine, a tokom života je bio iguman Pećke patrijaršije, manastira Gornjak i Tumane, a jedno vreme je živeo i u Hilandaru. Kažu da je molitvom i razgovorom mnogima pomogao da prebrode „ovozemaljska“ iskušenja, a njegov grob (umro 2002. godine) i danas posećuje veliki broj vernika.
Predanje kaže da je manastir Vitovnicu podigao kralj Milutin krajem 13. veka, a prvi pisani tragovi datiraju iz 16. veka. Reč je o građevini malih i skladnih dimenzija, sa osnovom u obliku trikonkosa, tipičnom za moravsku arhitekturu.
Ceremošnja
Pećina Ceremošnja je jedna od najlepših podzemnih odaja Srbije. Od Beograda je udaljena oko 150, a od Kučeva oko petnaestak kilometara. Tokom 19. veka je korišćena za skrivanje hajduka i naroda od Turaka, a poznata je i kao Jovanova pećina, po Jovanu Grujiću, simpatizeru partizanskog pokreta, na čijem se imanju nalazio ulaz u pećinu.
Sve do 1977. godine, kada je prosečen put do pećine, Ceremošnja je bila gotovo nepristupačna i dostupna samo speleolozima. Istraživanja su trajala od 1975. do 1981. godine, kada je i otvorena za turističke posete. Turistička staza je duga 447 metara. U njoj je jedna od najvećih i najlepših dvorana u krasu Srbije, koja je toliko akustična da se sličan primer teško može naći. U pećini preovladava bela boja, koju stvara krečni kalcit. Ceremošnja spada u žive pećine, što znači da se ukrasi u njoj još stvaraju. U blizini ove pećine postoje još tri – Ravništarka, koja je nedavno uređena za turističke posete, Dubočka i Ševička pećina.
|
|
TAJANSTVENA SRBIJA
HOMOLJE |
U potrazi za zlatnim runom
Na Homolju i danas ispiraju pesak da bi našli zlato, komuniciraju sa mrtvima, sviraju na čudnim instrumentima i neguju stare običaje. Retko gde je sačuvano toliko predanja i legendi, a kuda god da krenete čeka vas avantura i nešto što se dugo pamti
|
|
