Sudbinu u snu video

A onda mu je umrla supruga. Uzalud su ga molili, govorili da mora da preboli, da ne tuguje. Bilo je uzalud. Onda je  jedne noći usnio san: „Grešni jereju Rafailo, dok ti je žena bila bolesna, mnoge si bogohulne misli imao. Razmišljao si, šta ako nema Carstva Nebeskog i ako posle smrti čovekove sve prestaje? Ti, koji si primio tajnu sveštenstva, žestoko si se ogrešio. Iskupićeš se jedino ako monaški postrig primiš, u Svetu zemlju na pokajničko putovanje odeš i do kraja života sve Božije zakone poštuješ“. I tako Rafailo ode u manastir Bogovađa, gde u Crkvi svetog Đorđa  primi monaški zavet. Tada dobi i duhovno ime Ruvim.

Po naredbi mitropolita Joanikija,  aprila 1786. godine,  Hadži Ruvim se našao na mestu  igumana manastira Voljavča, u Rudničkoj nahiji. Valjalo je srediti neke probleme, pa je mitropolit odlučio da će to najbolje svojom visprenošću i oštroumnošću srediti Ruvim. Muka golema beše i sa Turcima, koji su vrebali sa svih strana. Jedne nedelje, posle liturgije, osta Ruvim u crkvenom dvorištu da malo popriča sa ljudima. Baš tad upadoše hajduci tražeći od igumana pare.
– Dobro, idem po pare – reče Ruvim, i uđe u konak. Tako reče, al tako ne mislaše. Ubrzo se vrati sa sekirom i povika: –  Bando, srpski izrodi, ovo  ćete od mene dobiti. Do para se može samo preko mene mrtvog. Ovo je sveta kuća! Na, a vi ste došli nju da pljačkate.
I tako se pročulo za „ratobornog“ igumana iz Voljavče. Hteli su njegovu glavu i hajduci i Turci. No, nije mnogo hajao za to. Služio je Bogu i narodu, drvodeljao, izrađivao ikone i krstiće. I dok je cela nahija strepela za njega, Ruvim se nije dao pokolebati. Uvek je govorio da se niko ne sme pre vremena optužiti.
A onda Turci počeše da pale srpske svetinje. Plakalo je srce Hadži Ruvimu za njegovom Bogovadjom, sa svim Srbima koji postradaše od turske ruke. A Turci su hteli baš njega i njegovu mudru glavu. Po nagovoru sabraće se skrivao jedno vreme u fruškogorskim manastirima, u Zemunu, išao na Hilandar. Hteli su Srbi da sačuvaju svog mudrog igumana, svog prosvetitelja. Ali on je hteo samo u Srbiju:
– Sve dok u Srbiji postoji i jedan Srbin svetosavac – govorio je Hadžija, mesto popova je da budu uz njega. Nemamo nikakvo opravdanje  pred Bogom da napustimo ono što su naši očevi vekovima gradili i čuvali, a o opasnosti mi nemojte govoriti,  jer još uvek odzvanjaju reči Gospoda Isusa Hrista:“ Ne boj se  nimalo onoga što imaš da pretrpiš… Ne boj se. Ja sam prvi i poslednji živi: i bijah mrtav i opet sam živ u vekove vekova…
Bolela je Ruvima srpska sudbina. U tišišini  je molio Gospoda sa sačuva srpske svetinje, srpsku nejač koja je od turskog harača živela sve teže. Uspeo je da obnovi Bogovađu, da se suprostavi Turcima. koji vazda znaše da ako njega ubiju, ubiće i dušu srpske duhovnosti..
I dođe i taj dan koji Turci željno čekaše.U manastir Bogovađa 27. januara stiže jedan protojerej iz Beogradske mitropolije, koji pozva Ruivima da sutra hitno dođe  kod preosveštenog Leontija u Beograd. Znao je Ruvim da je arhijerej nevera,  da sarađuje sa Turcima, ali se ipak odazvo na poziv.
– Kakav bi ja duhobvnik i monah bio da se ne odazovem pozivu arhijereja. Arhijerejska se ne poriče – govorio je on.
U Beogradu ga dočekaše janičari. Udarali su ga nogama i rukama, cepali mantiju i vukli po kaldrmi. Bacili su ga u Nebojšinu kulu i doneli ponudu od Fočić Mehmed- age. Ako prihvati islam, biće mu oprošteno!
– Cilj moje vere je spasenje duše, i ja  ne verujem vere radi, nego spasenja duše. Vaša ponuda je za mene najveća uvreda. – reče im Ruvim

I tako Ruvima pogubi turska ruka. I ne dočeka ovaj mudri, časni starac bunu, bunu na dahije koja se zbi samo dva dana nakon njegove mučeničke smrti...