Sabor trubača u Guči je definitivno naša najveća turistička manifestacija. Mnogi kažu da je jedan od najvažnijih muzičkih festivala u jugoistočnoj Evropi i verovatno najveća smotra trubača na svetu. Po drugima, opet, Sabor sve više prerasta u vašar sa najneverovatnijom „galerijom likova“ i pravom paradom pijanstva i kiča. I dok i jedni i drugi „mašu“ jakim argumentima, izvesno je samo jedno – niko nije ravnodušan!  Bez obzira na to da li ste bili na Saboru ili se trudili da o njemu i ne razmišljate.
            Guča se, ovih dana, polako vraća u normalu. Dragačevska varošica, kroz koju je za pet dana protutnjao stampedo od više stotina hiljada ljudi, vida rane i broji pare. Verovatno se nikada neće saznati koliko je tačno novca promenilo vlasnika, koliko je nastradalo prasića i jagnjića, koliko je piva i drugog „prerađenog“ alkohola oteklo niz Belicu. Izvesno je samo da je tih dana Guča bila najveće poprište emocija na svetu – od tuge i bola do radosti i sreće. Sve ostalo će se brzo zaboraviti. Do sledećeg avgusta (ako se termin ponovo ne promeni) i novog Sabora.
            Ponesen saborskim raspoloženjem jedan od zvaničnika reče da Guča danas predstavlja pravu sliku Srbije, njenu otvorenost, gostoprimstvo, veselje i muziku. Pokazala je Guča, nažalost, i štošta drugo. Pokazala je i kako se obična livada u parking može pretvoriti i „debelo“ naplatiti, kako se i na nuždi može zaraditi, kako se i karte za besplatni koncert mogu prodati. Pokazali smo i bahatost sličnu onoj kada smo na blokiranom autoputu, pre nekoliko godina, strancima naplaćivali običnu vodu za piće ili, na primer, kada smo Turcima, na tom istom drumu, nudili pečenu piletinu po ceni kavijara. A onda se čudimo kada nam zakrče parkinge i jedu ono što su od kuće poneli.
            Naravno, veselom i pripitom gostu je lakše „zabiberiti“, ali se mora računati da će se vremenom otrezniti. Ako to ne učinimo pre njega i ne iskorenimo neke ustaljene navike, lako se može dogoditi da se i sama budućnost Sabora dovede u pitanje. Možda bi najbolje bilo da zarađena sredstva što pre uložimo u infrastrukturu, da izgradimo parkinge, proširimo puteve, otvorimo auto-kampove, podignemo vajate i gostima omogućimo kakav-takav pristojan smeštaj. Ili, još bolje, da osmislimo neke nove sadržaje koje bi Guču i celo Dragačevo pretvorili u turističko mesto, koje neće živeti samo pet dana u godini. I kada se već dičimo narodnim stvaralaštvom i umotvorinama, prisetimo se i one narodne izreke – bolje da kaplje, nego da curi.