Galička svada obiluje ritualima. Jedan od njih je i takozvano kupanje mrtvih, kada mladoženjina porodica obilazi grobove predaka. Posle dobijanja blagoslova od kuma, mladoženja se brije i šiša, što simbolizuje ulazak u svet odraslih, a u vlasi ošišane kose se ostavlja dukat koji treba da doprinese bogatstvu i potomstvu. Mladu oblače u tradicionalnu narodnu nošnju, sa punu detalja izrađenih od zlata i srebra. Svog izabranika čeka na balkonu roditeljske kuće, a posle na konju, zajedno sa mužem, odlazi u novu kuću. Tamo mlada tri puta obiđe oko svekrve, i istovremeno dodiruje hleb, čime dokazuje da će biti odana i poslušna.
Nakon venčanja u crkvi, započinje gozba i narodno veselje. Goste zabavljaju kulturno-umetnička društva, čiji su članovi odeveni u tradicionalne narodne nošnje, a njihovo kolo Teškoto zaista nije lako igrati. Obiluje tugom jer simbolizuje životne muke, ali i prkost i nepokornost mladića. Tužno su i Svekrvino i Nevestino kolo, jer podsećaju na priču o tek udatoj ženi, koja zna da će njen muž već sutradan, nakon prve bračne noći, otići daleko, u pečalbu.
Uske i vijugave ulice ne mogu da prime sve one koji tih dana posete Galičnik, a posebna pometnja je kada konjanici, kojih je samo ove godine bilo pedesetak, pokušaju da se probiju kroz gomilu. Pozornica je blizu Crkve svetog Petra i Pavla, a preko puta je muzej. Smešten je u najvećoj i najlepšoj kući u Galičniku, čije je renoviranje i nabavku eksponata finansirala Holandska ambasada, a u njemu se čuva sve što je važno za istoriju ovog kraja. Koliko je Galičancima stalo do starog zavičaja, možda dovoljno govori podatak da sve generacije, bez obzira na to gde su i kada rođene, govore makedonski.
Nekadašnji grad danas živi samo od maja do septembra, ali i pored toga ovde postoje crkva, muzej, tri kafane, prodavnica i hotel Neda. O Petrovdanu zanatlije donesu suvenire pa se mogu kupiti delovi nošnji, tradicionalni instrumenti ili zemljano posuđe. Čuveni galički sir se prodaje u ovdašnjoj zadruzi, ali samo na veliko. Do kraja leta se održavaju i likovne i književne kolonije, promocije knjiga, koncerti...

Za selo su vezane i brojne legende. Nekada davno, kaže predanje, celim područjem je vladao turski paša, koji je stolovao u Debru. Imao je sina koji je često lutao po „vilajetu“. Jednom prilikom mu je za „oko“ zapao konj nekog Galičanca, ali domaćin nije želeo ni po koju cenu da mu ga ustupi. Ubrzo potom, u selo su se naselile tri albanske porodice, koje su od seoskog namesnika tražile dozvolu da podignu džamiju. Nije želeo da im dozvoli, ali nije smeo ni da im zabrani. Posle dužeg razmišljanja, opremio je pomenutog konja i odveo ga na dar paši u Debar. Pašin sin je bio toliko srećan da nije znao kako da se zahvali. Za vreme ručka, Galičanca su poseli odmah pored paše i ovaj ga je upitao šta može da učini za njega. Mudri Makedonac mu je rekao da se poklon ne uzvraća, ali je zamolio pašu da ga posavetuje u vezi sa jednom stvari. Požalio se da u bašti ima tri korova, koji bi mogli da mu upropaste ostalo cveće. Paša mu je rekao da ih odmah iščupa iz korena. Makedonac je, ipak, zapitao da li bi ovaj korov mogao nekako da nakalemi na svoje biljke i da time poboljša baštu. Tek tada mu je ispričao i za problem sa Albancima. Paša je shvatio da ne može da porekne ono što je kazao u vezi sa korovom, i dozvolio je da se Albanci pokrste, a zatim i srode sa ostalim stanovništvom.
Međutim, kada je tetovski paša čuo za pokrštavanje, doveo je vojsku na obližnje brdo i okrenuo topove ka Galičniku. Videvši zlo koje se sprema, mudri namesnik je naredio da se najlepše devojke i najbolji konji postave u centar sela. Iako rizičan, ovaj potez je spasio Galičnik, a događaj je opevan u jednoj od najlepših pesama o ovom mestu.

Za Galičnik kažu da se u njemu vekovi ne smenjuju nego žive jedan pored drugog