Bilo je to, naizgled, sasvim obično veče. Nakon celodnevne posete Homolju, koju je za grupu novinara prestižnih beogradskih redakcija organizovala Američka fondacija za razvoj, u Kučevu je priređena svečana večera. Domaćini su se potrudili da na trpezu iznesu sve ono čime se ovaj kraj hvali – od proje i kačamaka, čuvenog homoljskog sira i vruće jagnjetine, sve do odličnog domaćeg vina i rakije. Uz piće i iće, valjda je takav običaj, ide i dobra muzika. Za klavijaturama stoji mlad, skoro golobradi momak – Ivan Veljković. Kažu da je veliki talenat, a imali smo priliku da se i sami uverimo.
Po nekoj neuobičajenoj, skoro vojničkoj satnici, muzički program počinje tačno u 20 sati. Prva numera – „Zvižduk u osam“. Simbolika je jasna, a i želja organizatora da nas podseti da je upravo ovde rođena jedna od najvećih zvezda našeg estradnog neba – Đorđe Marjanović. I taman kada smo pomislili da popularni Đoka ima dostojnog naslednika, počinje druga strofa i ostajemo zatečeni! Iza zida, sa mikrofonom u ruci, izlazi legenda! Prilazi našem stolu i peva kao u najboljim danima. Slušamo Ludo srce, Romanu, Jesen u Budimpešti, Natali, Devojku malu... Atmosfera dostiže vrhunac. Svi stoje, aplaudiraju, sevaju blicevi, usijavaju se mobilni telefoni. Zovu se mame, babe, tetke, ujne, sve one kojima je na pomen njegovog imena nekada drhtalo srce. Kako nekada, tako i sada. Svi bi da lično čuju idola, kome, očigledno, ni vreme ni bolest ne mogu nauditi.
Đorđe svima izlazi u susret. Javlja se na pozive, odgovara na pitanja, daje autograme. Piše levom rukom, desnu slabo koristi, ali šta je to prema nekadašnjim „mukama“. Sećanja sama naviru. Koncert u Rusiji pred dvanaest hiljada ljudi. Tri sata publika stoji na nogama. A posle koncerta još duži red. Pet hiljada ljudi ispred sale satima strpljivo čeka na autogram. Da se zabeleži, da se ne zaboravi. I niko nije ostao uskraćen. Zašto bi i večeras?
Posmatram mlađe koleginice. Sumnjam da ga je ijedna videla na sceni. Ali nije važno. Svesne su da prisustvuju nečem što će dugo pamtiti. Što se istorijom može nazvati. A Đorđe je upravo to – zvezda koja će dugo sijati. Čak i kada zvezda na estradnom nebu više ne bude bilo.
O karijeri Đorđa Marjanovića bi se mogao roman napisati. I tada bi se, verovatno, nešto propustilo. A sve je počelo sredinom prošloga veka. Prva velika ploča je prodata u „svega“ 11 hiljada primeraka. U zemlji koja je tada imala jedva dvadeset hiljada gramofona, to je bio podatak za Ginisa. A onda su krenule turneje, koncerti, ludilo... Đoku su voleli da slušaju, a još više da gledaju. Svaki njegov nastup je bio spektakl. Prvi je sa scene „zafrljačio“ sako u publiku. Kada je to, mnogo godina kasnije, ponovila Madona sa svojim gaćicama, publika je prisustvovala samo bledoj reprizi. Slavljen je u bivšoj Jugoslaviji, a još više u Sovjetskom Savezu. Tamo je bio „rame uz rame“ sa Frenk Sinatrom, Šarlom Aznavurom, Bitlsima... Tamo su ga i voleli i priznavali. Ovde je, po običaju, bilo malo drugačije. Kada je „teledirigovani“ žiri na nekom festivalu u Beogradu zaboravio da mu uruči zasluženu nagradu, fanovi i pristalice Đorđa Marjanovića su na Terazijima napravile veliki protest. Bile su to prve ulične demonstracije u Titovo vreme. A bilo ih je i kasnije. Politički establišment je vazda imao problema sa Đokom i „đokistima“. Ima ih i danas. Ne tako davno, svesni da su za Đorđa svi čuli, a za Kučevo malo ko, opštinske vlasti su odlučile da Domu kulture u njihovoj varoši daju njegovo ime. Lepa, ali kratkoročna odluka – baš kao i sama vlast. Ubrzo su ih smenili drugi, a sa njima su ukinute i njihove odluke. Domu je vraćeno ime nekog heroja, kome je i uža familija već zaboravila ime, što je, naravno, ponovo izazvalo proteste.

Đoka na sve to gleda sa osmehom. Svestan je da će njegovo ime nadživeti vreme. Baš kao što legenda i zaslužuje. A da nije zaboravljen, videće se uskoro. Kada đokisti ponovo, 30. oktobra u Ruskom domu u Beogradu, budu obeležavali njegov rođendan. Biće to novo veče sa legendom, koje, svakako, ne bi valjalo propustiti.