Kada su se pre više miliona godina Rodopi izdigli iz okeana, nastalo je prvo kopno na Balkanu. Njen vrh podseća na usnulu devojku, a njena ispružena ruka i danas dopire sve do Azanjskog visa u srcu Srbije. Nepregledno prostranstvo ove planine se proteže od Vardara na zapadu, pa sve do Marice i Crnog mora na istoku, a središnji deo ovog grebena danas je Nacionalni park Rila. Čak dvanaest njenih vrhova dostiže visinu od 2700 metara, a krasi je i više od sto jezera. Ka njenom najvišem vrhu – Musali, čija je visina nešto manja od tri hiljade metara, uputila se nedavno i naša ekipa gde smo proveli četiri dana.
Produženi vikend smo započeli strmim usponom od Boroveca prema vrhu, a pažnju su nam najpre privukle brojne planinske rečice, čija je temperatura idealna za stanište pastrmki. Na početku staze led je okovao kamenje. Hodamo polako, cipele se klizaju, a težak teret na leđima preti da poremeti ravnotežu. U dugoj koloni, koja iz daleka deluje kao raznobojna traka – niko ne progovara. Okružuju nas četinari, koji odišu kiseonikom, pa i ne primećujemo visinu koja se iz koraka u korak povećava. Smenjuju se stare borove šume, smrča i jela, a u višim predelima, prekriven snegom, vara nas  polegli bor krivulj, kroz čije se grane lako propada. Na stazi dugoj 15 kilometara sve skromnije rastinje polako smenjuje oštro kamenje, da bi pri vrhu život potpuno iščezao.
Na visini od 2300 metara podignut je dom Hiža Musala, a 400 metara više i dom čije je raniji naziv ''Everest'' (u čast prve Bugarske ekspedicije), promenjen u ''Ledeno jezero''. Ovde se možete okrepiti čajem za svega pola leva, pivo je dva, a litar vina pet leva. Ni jedan objekat nema tekuću vodu, ali je struja odavno stigla. Iz velike rupe u snegu zahvatamo vodu od koje se lede prsti. Ovde ionako nema od čega da se isprljate. Pripremajući se za osvajanje vrha, pokušavamo veštački da izazovemo lavinu. Zasecamo zaleđene ploče i tako proveramo kvalitet snežnih nanosa. To je potrebno, jer su neprijatna iznenađenja veoma česta. Pridržavajući čeličnu sajlu, nakon samo sat hoda, stižemo na najviši vrh Balkana sa koga se, kada je vedro nebo, vidi i Srbija. Od tragova života primećujemo samo malu meteorološku stanicu.
Dugo pešačenje, spavanje u šatorima i vučijim jamama koje smo iskopali u velikom smetu pored drvene kuće, zapravo su osnovni draž ove avanture. Dok sunce preko dana prži lice, već sa prvim sumrakom temperatura pada daleko ispod nule. Da nije brojnih tragova smučara, na trenutak bi pomislili da smo na mestu gde ljudska noga nije kročila. Međutim, ono što u turističkim centrima predstavlja retku atrakciju, ovde ima na svakom koraku – tragovi divljih životinja. Prepoznajemo divokoze, medvede, lisice, sove... Bežeći od ljudi našli su stanište u netaknutim visovima prelepe Rile. Bežeći dalje, preostalo im je, valjda, jedino još nebo.