Putovanja |   Tradicija   |   Iskustva   |   Saveti   |  Predanja
     
 
 
 
 
ČASOPIS KOJI SE ČITA I ČUVA
UPOZNAJTE SRBIJU I SVET PUTUJUĆI SA NAMA
 
 

VIKEND NA SELU

 Veselin Čolović
 

 

Bogdanica

Živela nekada u nekom selu crnogorskog krša žena po imenu Bogdanka. U tom bespuću  nije bilo ni hrane ni vode za stoku, pa tako krenu ona sa mužem put Srbije. Poveli su oni sa sobom stoku i poneli nadu da će možda negde život biti lakši. Prešli su kilometre, milje. Stigoše onako umorni u jedno mesto koje oštroumnoj Bogdanki odmah zapade za oko. Šume i drveće na sve strane, pašnjaci puni trave i bilja. Kroz mesto žubori reka. I ostadoše oni tu. Uskoro Bogdanka izrodi dosta sinova i kćeri, stoka im poče davati puno mleka od kojeg je Bogdanka punila čabrice sira. Brzo se pročulo da se ovde na obroncima planine Maljen dobro živi, da sve rađa u izobilju. I poče se mesto naseljavati. A u znak poštovanja prema ženi koja je prva otkrila ovu Božiju blagodat, selu nadenuše ime Bogdanica...

Brige ostavite usput

Vijugav seoski put vodi nas od varošice Kamenice  ka Bogdanici. Valja putovati  kolima nekih petnaestak minuta. Naša prvobitna dilema kako po snegu stići do ovog planinskog sela je brzo razrešena. Put očišćen, tragova snega na seoskim sokacima gotovo da nema. Meštani su se potrudili  da budu „prohodni“ i za sebe i za putnike namernike koji banu u selo. Dok se penjemo ka zaseoku Čolovići, koje je, rekoše nam, negde na vrhu sela, susrećemo ljude. Sumrak se već polako nadvija nad Bogdanicom pa seljaci žure da namire stoku, unesu drva u kuću. Na zvuk automobila polako zastaju, okreću se i  mahanjem pozdravljaju. Onako prijateljski, dobronamerno, kao da su baš nas čekali u ovaj suton. Gledaš i upoređuješ. U njihovim pokretima nema žurbe, nervoze. Prosto, znaju da će sve stići da urade pre nego uđu u toplu kuću, pa zašto onda praviti problem gde ga nema? I pitamo se da li i oni kao mi primećuju kako se „slikarski“ inje  okitilo na krošnjama bora, lipe, „budimke“ jabuke. Ili će biti da se to njima podrazumeva i da to gledaju svaki dan. Jedno smo sigurni. Nervoza, napetost koju smo poneli sa sobom kada smo krenuli u Bogdanicu nekim čudom su nestali. Zaboravismo na sve obaveze koje nas čekaju u ponedeljak i kojima „razbijamo“ glavu, i prosto osetiš kako se puniš nekom pozitivnom energijom, kako su sve brige ovoga sveta ostale iza tebe. Kao da su ostale bačene negde na asfaltu kod skretanja za Bogdanicu.

Mraz steže, srce se topi

Dom Čolovića je na brdu. Mala drvena tabla pokazuje nam pravac da smo na pravom putu. Prvo nailazimo na drvene vajate i mlekare i par kućica u sokaku na čijem krovu je ćeramida. Iz štale, sa kofama punim tek pomuženog mleka, izlazi starina Mileta Čolović. I on nas pozdravlja kao da se već dugo znamo. Eto i ostalih: Bosa, Veselin, Milanka... Dvorište, što bi rekli „kao sa razglednice“. Tri  lepe kuće one šumadinske na kojima dominira drvo. A iz „avlije“ kako ovde kažu pogled puca u daljinu na okolne planine: Maljen, Divčibare, Suvobor... Rekoše nam, kada je lepo vreme vidi se i Ravna Gora. Sneg, onaj beli, bez gareži i mirisa smoga svuda oko nas. Mraz steže pa  rekoše domaćini, valja što pre ući u kuću. Čisto zbog nas „gradskih“ koji nešto i nismo naviknuti na duge boravke na hladnoći.
Pogled prvo zastaje na besprekornoj čistoći i nameštaju koji je urađen po savremenim standardima. Dnevnu sobu greje dobro naložen „smederac“. I još nismo uspeli  ruke da ugrejemo kad domaćica Bosa iznosi pred nas slatko od dunja. Veselin  „priskače“ u pomoć sa flašom prepečenice. Da ne bude zabune, reče nam da je rakija od njegovih šljiva, da je sam peko i da popije i on po neku. Znači, nema bolje preporuke. Tek uspesmo da progovorimo neku, kad eto i kafe. I ona se za tili čas skuvala na „smederevcu“. U kući miris drveta što od šporeta, što od lamperije i drvenog nameštaja.
– Po zanimanju sam stolar – kaže Veselin. Imam svoju radionicu i sve što vidite sam sam izradio. Od stepeništa do mini bara u kuhinji. Trudio sam se  se da ne narušim neki seoski ambijent. Savremeno da, ali sve mora da ima prizvuk sela – zaključuje naš domaćin.  

Na trpezarijskom stolu posuda sa suvim šljivama i korpa sa jabukama. To su one „slatkače“ koje se ne prskaju i ne čuvaju u hladnjači. Navikle su  one više na podrum  ili slamu.U domu Čolovića se pravi sir, mesi i peče hleb, proizvodi zdrava hrana. A pre četiri godine krenuli su oni  i sa seoskim turizmom. Istina, kažu da nisu očekivali da će biti toliko zainteresovanih sa ovu vrstu odmora, ali se broj gostiju iz godine u godinu povećava. Svi koji pod ovo podmaljensko selo jednom dođu, rado dolaze ponovo. U letnjem periodu gosti mogu da ostave zimnicu ili da skuvaju slatko od šumskih jagoda. Prirodne blagodeti  pružaju mogućnost sakupljanja lekovitog bilja, šetnji do planinskih izvora, a ako ste raspoloženi  možete se  sa domaćinima naći na radu u njivi ili voćnjaku. U zimskom periodu najbolje pristaju sedeljke  uz vruću rakiju, ili možda pita sa jabukama koju će vam domaćica rado pripremiti. I pripremiti i na rastanku spakovati. Valja se, kažu oni, zbog srećnog puta i ponovnog susreta.

Informacije

Bogdanica zvanično pripada opštini Gornji Milanovac i njena je rubna opština. Međutim, kako Čolovići kažu, meštani su upućeni i na druge gradove u okruženju: Čačak, Valjevo, Užice ili Kosjerić. Do svakog od njih valja im putovati, manje-više, pedesetak kilometara. Da biste odseli u domu Čolovića, ili u nekom drugom selu gornjomilanovačke opštine, dovoljno je pozvati broj telefona opštinske turističke organizacije: 032 720 565 .


KUDA ZA VIKEND

Bogdanica

Kad vatra zapucketa , nervoza se gasi
Selo na obroncima Maljena je lepo leti. Ali šta reći kada inje okiti krošnje, kada vatra zapucketa u „smederevcu“, kada provri vruća rakija i kada se na „švedskom stolu“ nađu suva pečenica, tvrdi sir i vruća pogača. I pritom sve vreme imati utisak da ste u svojoj kući

Domaći hleb i hrana

MUDIJADA

 

 

 



 

 

Reprodukovanje svih pisanih i ilustrovanih materijala, njihova On-line primena, kao i druga upotreba (CD - ROM, DVD),izvoz ili prodaja u inostranstvu, dozvoljeni su samo uz pismenu saglasnost izdavača