|
|
ZAOBILAZNO DO SLAVE – BILJANA KRSTIĆ
 |
|
U sebi nosi nemirni duh Galeba Džonatana Livingstona i želju da otkrije nepoznato. Kada je birala životni poziv, nije poslušala oca koji je savetovao da se okane „ćorava posla“. Poput Crvenkape, pesma joj je u detinjstvu terala strah, vremenom postajući njena čarolija, njena mašta i stvarnost. Zahvaljujući pesmi je obišla „pola“ sveta i postala etno-slavuj našeg podneblja. Nažalost, snegovi su odavno prekrili Rani mraz, Suncokreti se više ne okreću za suncem, ali je ona opstala i u zrelim godinama počela da pije vodu sa svog Bistrika. Biljana Krstić – muzička legenda i sagovornik Horizonta |
Volela si Lingvistona, ali stičemo utisak da nisi letela na krilima galeba nego na krilima pesme? |
– Srećna sam zbog svega, jer je to u našim uslovima ipak privilegija. Neko putuje jer ima para, a drugi jer imaju dara. Verovatno je „komfornije“ pripadati prvima, ali sam srećna što radim posao koji volim. Skoro 25 godina sam muzički urednik u Radio- Beogradu i sve vreme sam prisutna na muzičkoj sceni. Naravno, sve bi bilo mnogo teže bez razumevanja kolega, ali je srećna okolnost što je trećina članova Bistrika zaposlena u istoj redakciji. Muzika koju stvaramo je spoj tradicije i savremenog muzičkog izraza, spoj arhaičnog i modernog. Ta muzika nije komercijalna, ali jeste ono što osećam i čime želim da ostavim dublji i vredniji trag u ovoj umetnosti.
* Vaš treći album se zove Tarpuš. Ima li ovaj naziv neko dublje značenje, ili je to samo balkanski šešir pun cveća, koje simbolizuje tonove sa ovih prostora?
– Tarpuš je bila najveća ženska kapa kod nas sve do 1803. godine. Vuk Karadžić je opisuje kao kapu okićenu cvećem i vezovima. Bogate žene su nosile ispod kape šamije, a pozadi je bilo pero sa dukatima. Osim naših pesama, na albumu se našlo i pet melodija iz drugih zemalja Balkana. Sve smo ih stavili pod istu kapu. Kod nas se kaže tarpuš, Turci je nazivaju tarbuš, a isto značenje ima i tarpuči na rumunskom jeziku. Upravo zbog toga sam želela da ukažem da je Balkan jedna celina sa bogatom muzičkom tradicijom. Među pesmama se našla i jedna razbrajalica, koju smo obradili kao akapelu. Naravno, nije bilo lako sakupiti, odabrati i modernim aranžmanima dati život starim pesmama, ali vredelo je. Već s jeseni sa Tarpušom krećemo u svet.
|
|
Pesma nema granica, a i ti si često prelazila granice ? |
.– Ako se ne varam, nastupali smo na više od 150 koncerata, što je zavidan broj s obzirom na to da se ne bavimo komercijalnom muzikom. Raduje me svako putovanje, bez obzira na to da li idemo u inostranstvo ili po našoj zemlji. Najdalje mesto do koga sam stigla je Baija u Južnoj Americi. Za to područje me, ujedno, vežu i najlepše uspomene. Salvador je nekada bio glavni grad Baije i Brazila, u vreme kada su bili portugalska kolonija. Tamo sam se prvi put upoznala sa njihovom kulturom, posebno sa muzikom, koja je mešavina brazilskih i kreolskih ritmova. To je, zapravo, fantastičan spoj koji se retko gde može čuti, a sama Baija je kao preslikana sa dečijih crteža. Novi deo Salvadora, sa velelepnim hotelima, sjajem i raskoši, prosto ostaje u senci starog dela grada, koji svojim bojama i jednostavnošću emitije takvu svetlost i energiju, koja se teško može opisati. Taj deo grada se zove Pelorinjo i čine ga brojne kućice okrečene crvenom, žutom i zelenom bojom, pri čemu sve deluje srećno i veselo. U njemu pretežno živi sirotinja, ali u vreme festivala svi žive u ritmu muzike i pokreta. Tu se održavao i najveći broj koncerata. Na mnogim scenama se program odvijao danonoćno. Sećam se živopisne i koloritne nošnje, ali i bezuspešnih pokušaja da naučimo pokrete njihove igre. Zapravo, svi se njišu, ne kreću se ali im telo igra. U vreme festivala se održavaju i muzičke radionice, gde muzičari iz celog sveta razmenjuju iskustva. Pokazali smo im duduk, frulu, šargiju, makedonsku tamburu i druge instrumente, ali smo iskoristili priliku da odande nešto i donesemo. Neke instrumente iz Baije i sada koristimo u našom orkestru.
Kada je reč o hrani, prilično me podsećala na našu, ali je glavni prilog pirinač a hleb se gotovo i ne koristi. Probali smo i fežadu, crni pasulj sa mesom koji je veoma je ukusan, a imaju i roštilj koji takođe serviraju sa dosta priloga i, naravno, bez hleba. Festival se održava u decembru i bilo je veoma zanimljivo kada smo sa beogradskog minusa od 12 stepeni sleteli na vrelih 38 stepeni. Po navici, požurili smo da naručimo ledeno pivo, što se pokazalo kao greška. Na velikim vrućinama tamo se pije kaiperinja, rakija od trske sa puno mlevenog leda i zelenog limuna. Mada je reč o alkoholu, deluje osvežavajuće i ne obara poput piva. Zanimljivo je da i danas, kada želimo da se podsetimo ovog putovanja, naručimo kaiperinju, koja se može naći u pojedinim beogradskim restoranima.
..
|
Putovala si i po Evropi. Da li i ona ima svojih tajni? |
– Francuzi su me iznenadili svojim temperamentom. Više puta smo gostovali na festivalu u Belforu, gradu pobratimu našeg Novog Beograda. Reč je o srednjovekovnom gradu, sa puno utvrđenih bedema, zelenila i prelepih parkova. Verovali smo da nastupamo samo pred strancima, ali kada su se začuli prvi tonovi pesme „Petlovi poje“ shvatili smo, zapravo, koliko je bilo i naših ljudi u publici.
Severna Italija me je očarala, San Marino takođe. Iznenadio me je i Trst, koji pamtim iz vremena kada smo tamo kupovali farmerke. Sada je to sasvim drugi grad. Italijanskoj publici smo se predstavili u dvorcu Mira mare. Scena je bila postavljena na samoj obali, pa smo uvek iza sebe imali more, koje je svetlucalo pod odsjajem meseca. Nestvarna slika koju ću dugo pamtiti.
- Koloseum ima posebno mesto za posetioce Rima. Ti si bila uprilici da u njemu pokažeš i svoje glasovne mogućnosti.
– Kao turista sam često odlazila u Rim i bila u Koloseumu. Ali pevanje u njemu je nešto sasvim drugo, pogotovu kada si deo ekipe u kojoj su i Rej Čarls, Mercedes Sosa, Nikola Pjovani, Noa iz Izraela... Zajedno sa najvećim svetskim zvezdama, imali smo i tretman kakav dolikuje. Smešteni smo u najskuplji hotel, gde samo prenoćište košta 450 evra. Bio je to humanitarni koncert u organizaciji Ministarstva kulture Italije i njihove vlade, i to je bio jedini razlog da Koloseum bude domaćin jednog velikog muzičkog događaja. Nikada, ni pre ni kasnije, ovde se ništa slično nije dešavalo. A to što se dešavalo bilo je kao u snu. To se ne zaboravlja!
|
|
A poseta patrijarhu Pavlu na njegov rođendan ? |
– Imala sam užasnu tremu kakvu ne pamtim. Pisali smo Njegovoj svetosti i tražili blagoslov za održavanje humanitarnog koncerta za obnovu Hilandara i pomoći Kosovu, koji je trebao da se održi u Moskvi. Pozvani smo da posetimo patrijarha Pavla, da ga upoznamo sa našim radom i da mu uručimo poklon – rusku ikonu svetog Georgija, koju je darovala Tanja Santovac, inicijator ovih koncerata. I poseta i koncerti, koji su održani nedelju dana kasnije, bili su veoma uspešni.
Moskvu pamtim iz ranih 70-tih godina, a ono što se u međuvremenu promenilo je veoma impresivno. Danas liči na zapadnoevropski grad i da nema Crvenog trga, koji je zadržao autentičnost, teško da bih prepoznala grad. Bili smo smešteni u hotelu Rusija, na Crvenom trgu, koji je toliko veliki da smo se više puta u njemu gubili. Samo do recepcije vožnja traje oko sedam minuta. Ulice u Moskvi su toliko široke da samo u jednom pravcu imate 12 kolovoznih traka. Deluje zaista zastrašujuće. Nismo mnogo videli, ali smo iskoristili priliku da brodom obiđemo oko grada, jer se to pokazalo kao najbrži način da se pogledaju neke znamenitosti.
* Sve vreme pričamo o stranim zemljama. Kakva su vam sećanja iz Srbije?
– Zanimljivo da u našoj zemlji nismo gostovali jedino u tri grada – Vranju, Leskovcu i Rumi. Divna sećanja me vezuju za Sirogojno, etno selo na Zlatiboru, gde vreme kao da stoji. Žao mi je što se niko nije setio da u ovom prostoru napravi etno ili neki tradicionalni festival. Volim da nastupam u tvrđavama, gde naša muzika dobija naročiti zvuk – posebno u niškoj i smederevskoj tvrđavi. Gostovala sam u svim bivšim jugoslovenskim republikama, a upravo se ovih dana spremamo za put u Hrvatsku, gde ćemo održati koncerte u Istri.
Obišli ste mnogo kontinenata, nastupali u brojnim državama, ali ste jednom prilikom rekli da je gostovanje u Sao Paolu bilo veoma specifično?
– Utisci su jaki a emocije još jače. Bila sam u predivnom svetu. Za najlepšu pesmu festivala je izabrana upravo moja „Ma fakut mu ma frumose“. Ljudi su tamo veoma radoznali, neposredni i zanima ih tradicija, kultura i moda malih zemalja. U Sao Paolu sam probala i najneobičnije jelo u životu. Moja prijateljica Biba Radojević nas je odvela u njihov nacionalni restoran, u koji odlaze samo meštani. Ni danas ne znam da objasnim šta sam, zapravo, sve jela. Bila je to mešavina slatkog, slanog, kiselog i ljutog, pileći bataci u kukuruznom brašnu, manioka ispečena kao krompir, toliko vruća da smo dobro pazili pre nego što smo je zagrizli, zatim ćurka u zelenom sosu od bibera i, uz sve to, voće. Sve se to dešavalo uoči Nove godine, kada su sve radnjice bile ukrašene lampionima, a sve konobarice obučene kao Deda Mrazice. |
|
ISKUSTVA POZNATIH
Biljana Krstić |
Ovozemaljski nebeski zvuci
Pevala je u Koloseumu, družila se sa Rej Čarlsom, a zahvaljujući muzici obišla „pola“ sveta. Gostovala je u Atini, bila je u San Marinu, posetila je Rusiju. Najviše emocija je izazvala u Brazilu, a na nju je najveći utisak ostavila poseta patrijarhu Pavlu
|
|
