. Ono što država nije znala ili nije mogla, po svemu sudeći, shvatila je Crkva. U podnožju Soko Grada, poslednjeg turskog utvrđenja na Balkanu, pre 16 godina je podigla  manastir posvećen svetom Nikolaju. Hram je nov, ali su izgleda i običaji novi. Umesto vekovnog mira i tišine, svakog leta ovde vri kao u košnici. Više stotina dece, iz svih krajeva Evrope, dolazi na tradicionalnu mobu. Moba je, zapravo, stari i pomalo zaboravljeni običaj da se nešto dobro ili korisno uradi zajedničkom snagom svih članova zajednice. Deca naših iseljenika se druže sa vršnjacima, upoznaju zavičaj predaka, uče jezik, a kući se vraćaju sa željom da se što pre ponovo vrate.
            Ovde se, međutim, prilično i radi. Napravljeno je i poribljeno veštačko jezero, grade se sportski tereni, postavljeni su mali bazeni, prosecaju se i uređuju pešačke staze. Umesto manastirskih kelija, izgrađene su savremene jednokrevetne sobe u kojima, kada nema dece, smeštaj mogu dobiti i drugi gosti. Pun pansion po osobi košta svega 800 dinara, a jedini uslov za boravak, što valjda predstavlja običaj svuda u svetu, jeste pristojno ponašanje.
            U blizini manastira su i brojni kulturno-istorijski spomenici, koje vredi posetiti. Oko petnaest kilometara je udaljen Mačkov kamen, spomen-obeležje bitke iz Prvog svetskog rata, manastiri Čitluk i Tronoša, Banja Koviljača, Bela Crkva, Tršić i druge znamenitosti. Najbliži je, ipak, Soko Grad, do koga se stiže vijugavom stazom dugom oko kilometar i po. Na svakih 150 metara, kao mesto za predah ili za razmišljanje, podignute su male kapele. Izgrađene su od kamena, pokrivene kamenom, drvetom, ciglom, ili su jednostavno udubljene u steni. U svakoj kapeli je po jedna ikona i po jedna Božija zapovest. Deset kapela - deset zapovesti. Slučajno ili ne,  najlepše mesto na kojem se većina turista obično duže zadrži je sedma kapela.
            Od nekadašnjeg turskog utvrđenja, srušenog 1862. godine, malo je šta ostalo. Dok gledate naherene zidine zarasle u korov, teško je i poverovati da je neposredno pred rušenje ovde živelo oko četiri hiljade ljudi, da je tu bilo pet džamija, da su postojale magaze, pijace, gradski trg i sve što je neophodno za život jedne varoši. Na mestu nekadašnje tvrđave, nad celom okolinom, danas dominira pozlaćeni krst monumentalnih dimenzija, pored kojeg je izgrađen vidikovac sa  predivnim pogledom na sve četiri strane sveta.
            U samoj Ljuboviji već nekoliko godina skoro da ništa ne radi. Nema privrede, nema posla, ali nema ni deponija, zagađivača i drugih "blagodeti" savremene civilizacije. Upravo tu činjenicu pokušava da iskoristi grupa entuzijasta na čelu sa Dragoljubom Petrovićem Čaletom. Prvi korak je osnivanje opštinske turističke organizacije, a zatim sledi mukotrpan rad da se ovaj živopisni kraj izuzetnih lepota predstavi široj javnosti. Na osnovu svega što smo ovde videli, verujemo da će uspeti.