Poštovani čitaoci,

         Slušam razgovor prijatelja za kafanskim stolom, a tema stara, uobičajena. Dok jedan tiho, skoro sramežljivo odbija ponuđene mezetluke jer posti, drugi zgranuto i bučno objašnjava da „greh na usta ne ulazi“. S obzirom na to da post smatram ličnom odlukom svakog pojedinca, obično izbegavam ovu temu. Ipak, o ovom čestom izgovoru ljudi, kojima ugađanje stomaku predstavlja omiljenu životnu zanimaciju, ne mogu a da ne razmišljam. Doista, koliki je greh mrsiti u vreme posta?
          Ako se krstimo, molimo, slavimo, odlazimo u crkvu i Gospoda prizivamo kad god nas muka pritera, bilo bi razumljivo da nešto i sami učinimo. A onaj „odozgo“ ne traži ni puno ni nemoguće. Dovoljno je samo da se ponekad uzdignemo, da ne klečimo pred telesnim zadovoljstvima i da povremeno, makar i četiri puta godišnje, pokažemo da smo ljudi.
Post nije samo uzdržavanje od mrsne hrane i pića. To nije dijeta. To je vreme kada bi trebali da budemo smireniji, blagorodniji, da se ne zameramo i da lakše praštamo. To je i vreme kada moramo u sebi savladati bes, mržnju, ljubomoru, zavist, pakost... Možemo li se s tim izboriti ako već na ovom prvom, često i najlakšem ispitu padamo? Ne možemo! Možemo reći da je najmanje važno šta jedemo. Ako je zaista tako, zašto kršimo jednu od osnovnih Hristovih zapovesti? Iz inata, obesti, nemarnosti ili slabosti? Možda greh „ne ulazi na usta“, ali kada „zdravi i pravi“ svesno radimo ono što ne treba, to svakako jeste greh. I tu nam nijedan „argument“ ne može pomoći.          

Vaš urednik
Vlada Arsić