Poštovani čitaoci,
Sećanja blede, ali se i danas sećam najlepšeg doba dana provedenog u vojsci. Na postrojavanju za ručak bi obično delili poštu, a svako pismo je bilo kao dobitak na lutriji. Dugo smo odlagali otvaranje koverti, želeći, valjda, da što duže uživamo u onome što nas očekuje. I doista, kada bi ih konačno otvorili, iz njih bi potekla sva ljubav ovoga sveta. Reči tople, ljudske, pisane rukom roditelja, devojke, prijatelja ili rođaka. Svih onih koji bi satima sedeli, pisali i mislili na vas. Tragove prohujalih vremena, slova na požutelom papiru i danas ljubomorno čuvam. Mnoge pošiljaoce odavno više ne srećem, nekih više i nema, ali su ostala pisma kao neizbrisivi pečat nekadašnje ljubavi i prijateljstva.
Nije tada bilo mobilnih telefona, SMS poruka, nije bilo ni Interneta. Puno je vremena valjalo potrošiti na one koje volite. Danas je, naravno, drugačije. Da bismo uštedeli vreme, koristimo savremena tehnička dostignuća. Ne moramo se više posećivati, ne moramo se gledati, možemo se isključiti, možemo se izbrisati... Možemo se brzo upoznati i tako „upoznati“ još brže rastati. A opet, kada sve mine, shvatimo da vreme nismo pretekli. Stigli smo samo da u sumanutoj jurnjavi izgubimo ono što je doista bilo vredno. Mnogi veruju da se samo jedanput živi. Možda su u pravu. Ali je činjenica da se živi svaki dan. A nijedan dan, preskočen i u žurbi zagubljen, više se neće vratiti. Baš kao i oni za koje nikada nismo imali dovoljno vremena.
Vaš urednik
Vlada Arsić
