Poštovani čitaoci,
Krajem osamdesetih godina se neko iz vladajuće partije dosetio da prvi put, javno, pozove narod na svečanu proslavu Badnje večeri. I narod se odazvao. Došlo ih je toliko da su sve ulice u blizini Saborne crkve u Beogradu bile zakrčene. I naravno, kako to obično biva, usledile su i polemike. Jedni su hvalili, a drugi su, bogami, i zamerali. Ozlojeđeni su bili istrajni partijci, ali i oni koji su godinama, neko krišom, a neko i prkosno, redovno dolazili crkvi. Valjda i zato što ih više niko nije primećivao.
Bilo kako bilo, masovno obeležavanje verskih praznika je od tog doba postala uobičajena slika. Tako je bilo i nedavno na Kalemegdanu, kada se na dan svete Petke sjatilo „pola“ Srbije. Lep dan i dugačak red. Među prisutnima vlada pobožna atmosfera. Mir, tišina i tople reči. Baš kako dolikuje. Nažalost, kako dan odmiče, menja se i raspoloženje. Sve je više nervoze i nestrpljenja, sve je više i „padobranaca“. Onih koji bi rado da skrate čekanje. U redu – komešanje! Neki ćute i trpe, drugi neće. Protestuju. Čuju se i reči kojima ovde, verujem, nije mesto. Kojima nigde nije mesto.
Gledam ljude i razmišljam – zašto idemo crkvi? Da se pomolimo, da se smirimo, da se oplemenimo... Ili da se lažemo? Možemo li tražiti oproštaj, koji ni sami ne dajemo? Možemo li se u hramu smiriti, a u sebi nemir piriti? Ne možemo. Jeste Gospod svemoguć, jeste da svaku molitvu može ispuniti, ali se u našu volju neće mešati. Radimo šta hoćemo i tome se nadajmo. Lepo je crkvi dolaziti, ali je još bolje hram u sebi graditi.
Vaš urednik
Vlada Arsić
