Poštovani čitaoci,

            Poslednji dani Miholjskog leta je mnoge izmamilo iz kuća. Oživela su izletišta i gradski parkovi, puna su šetališta i pešačke staze. Izašli su i stari i mladi, momci i devojke, zaljubljeni bračni parovi. Šetaju se i uživaju u igri svojih ljubimaca – dobermana, rotvajlera, koker-španijela...  Samo deca fale. Nema ih, kažu, jer nisu ni rođena. A ako se „ovako“ nastavi, verovatno ih neće ni biti. Bez uslova za „pristojan“ život, kažu, bolje da potomstva i nema!
            Ne znam o kakvim je uslovima reč, ali znam da su moje pokojne bake – Krunija i Draginja, imale ukupno trinaestoro dece. Znam i da su meso na trpezi viđale samo o Božiću, slavi ili Uskrsu, znam da se išlo i „golo“ i „boso“, da se živelo teško. Ipak, da im je neko ponudio i „tovar blaga“ za jedno dete, pre bi dale svoj život. U međuvremenu se, očigledno, štošta promenilo.
            Sumnjam da bi ijedno još nerođeno dete želelo nešto više od samog života. Nažalost, baš im se to uskraćuje. U njihovo ime se pravda i objašnjava. A time se, zapravo, sakriva sopstveni egoizam, sebičluk i nespremnost na bilo kakvo žrtvu. A kada se jednog dana i stvore ti famozni uslovi – biće kasno. Tek toliko da nas starost upita gde nam je bila mladost.

                                                                                    Vaš urednik
Vlada Arsić