Poštovani čitaoci,

Znate li kako izgleda rađanje novog dana na planini? Na Debelom brdu iznad Valjeva, u praskozorje Petrovdana, sunce je potiskivalo tamu i sivilo. Kao po komandi, za svega nekoliko minuta, sve se probudilo. Zabrujali su insekti, zablejale ovce, čula se rika goveda. Iz odžaka retkih seoskih kuća krenuli su prvi pramenovi dima. Čulo se i dozivanje seoskih domaćica. U klisuri rečice podno Povlena, po nekom vojničkom redu i poretku, krenule su na pojilo razne životinjske vrste – srne, zečevi i poneka divlja svinja. Za deset minuta, koliko je trajao izalazak sunca, sav je vasceli svet bio na nogama.
            U gradu, samo nekoliko dana kasnije, drugo vreme i drugačija slika. Samo što je sunce zašlo, Zemunski kej je opusteo. Brojne pešačke staze, dotad skoro neprohodne, izronile su u punoj širini. I ono malo prolaznika, barem se tako činilo, žurilo je kući na počinak. Ipak, pred samu ponoć, šetalište je ponovo „oživelo“. Reka ljudi, starih i mladih, nadirala je sa svih strana. Nasmejani i doterani došli su da ovde provedu noć. Među njima, svakako, biće i onih koji će, poput seoskih domaćina, dočekati i zoru na nogama. Doduše, drugačijeg raspoloženja.
            Koliko smo puta u poslednje vreme čuli da se priroda promenila, da je klima drugačija, da je došlo neko čudno vreme. A nije! I dalje sunce izlazi na istoku, i dalje sviće u praskozorje, i dalje je ponoć ono što se nekada zvalo pola noći. Samo smo mi neke prirodne zakone „na tumbe“ okrenuli. Ako smo zabrinuti, nezadovoljni, ako želimo nešto da promenimo – ništa lakše! Krenimo od sebe. To je najbrži i najlakši put.

                                                                                    Vaš urednik
Vlada Arsić