Kažu da se uspeh u Srbiji teško prašta. A kada pred sobom imate obrazovanu ženu, kreativnog pisca, vrsnog poznavaoca ljudskog karaktera i nekog ko se ne libi da stvari nazove pravim imenom, bujica zajedljivih komentara, zavisti i omaložavanja se, po pravilu, podrazumeva. Smatraju je nakontroverznijim srpskim autorom, skandal-majstorom, ženom sumnjivog morala, šarlatanom i osobom odgovornom za pojavu hiper-produkcije u našem književnom stvaralaštvom. Nije to, nažalost, ništa novo. Vazda je istorija bila nemilosrdna prema savremenicima. S druge strane, nju sve to malo „pogađa“. Iza nje su dve decenije književnog rada, više od 40 objavljenih knjiga, scenarija i drama, i život dostojan divljenja. Proputovala je celu planetu, upoznala kulturu, istoriju i običaje. Upoznala je bezbroj zanimljivih ljudi, njihove strahove, mane i slabosti. Shvatila je da iza svakog istorijskog događaja, manje-više stoji (ne)srećna ljubav, a njoj lično je najviše stalo do porodice, pisanja i putovanja. Sve ostalo smatra trivijalnim i nevažnim u onome što život zovemo, a što je zapravo samo treptaj u večnosti. Sagovornica Horizonta u ovom broju je Isidora Bjelica.  

* Sećate li se prvog putovanja?

Ne, nažalost! Bila sam beba kada sam išla na prvo putovanje, pa sam o tome od roditelja samo slušala. Prvo putovanje koga se sećam je put u Italiju, kada sam imala pet godina, a nešto kasnije sam išla i u Švajcarsku. Slike sa tih putovanja su mi i danas u živom sećanju. Zapravo, mogu reći da je svaki period mog života imao posebne zanose i fascinacije. Kao tinejdžrka sam bila opsednuta Parizom i Njujorkom. U dvadesetim sam opsesivno bežala u Španiju i tamo se borila sa bikovima. Više od dvadeset puta sam bila na Pirinejskom ostrvu. Tridesete su mi otkrile Orijent i tada sam skoro pasionirano počela da obilazim zemlje severne Afrike, Tunis i Maroko, a Egipat sam doživljavala kao svoj dom. Danas, u kasnim tridesetim godinama otkrila sam Karibe i to je za mene postala nova strast. Zaista ne znam šta će mi doneti četrdesete, ali se to, očigledno, menja kao što se i čovek menja. I same strasti se vremenom menjaju.

            * Šta za vas znače putovanja?

            Smisao života! Osim porodice i pisanja, samo još putovanja mogu nazvati apsolutnim smislom života na ovoj nesrećnoj planeti. Ko ne putuje, taj ne živi – rekao je Njegoš jednom prilikom i verujem da je bio potpuno u pravu. Mnogi uživaju u porocima, u duvanu, kocki, raznim oblicima hedonizma, a ja u putovanjima. U stanju sam da uzem kredit, založim nakit ili bundu, samo da bih nekud išla. Kada ne putujem, pasionirano gledam turističke aranžmane tražeći nešto povoljno, novo, egzotično. Neko bi rekao da tolika strast za putovanjima znači bežanje. Moguće, ali meni je to u krvi. Odrastala sam u avionima i na aerodromima, i još od najranije dobi shvatila koliko je važno upoznati druge zemlje i civilizacije. Čovek koji putuje širi dušu i vidike, postaje riznica čudesnih slika i neverovatnog bogatstva koje mu niko i ništa ne može oduzeti.

Gde ste putovali i koliko zemalja obišli?

Ja to zaista više ne znam. Dugo već ne brojim ni putovanja ni knjige koje sam napisala. Vremenom vam cifre postanu nebitne. To je glupi skor, a mene zanima samo da što više i što češće putujem. Da otkrivam nove zemlje i da se vraćam u one u kojima sam već bila. Često, dok ležim u svom krevetu sa baldahinom, razmišljam kako li je danas na Trgu svetog Marka, šta li se dešava u aveniji Libertad u Lisabonu, ko li danas šeta Petom avenijom, kakve su ulice na Šanzelizeu i koliko ima noviih šešira. I tako u krug. Obilazim planetu, barem onu polovinu koja mi je dobro poznata. U sebi nosim neverovatno mnogo slika, mapa gradova koje volim, ulica i trgova kojim sam šetala i koje sam pamtila. Ostalo je nekoliko „tačaka“ na planeti na kojima nisam bila, ali se nadam da ću već početkom sledeće godine obići svet za 25 dana. To bi stvarno bio poduhvat. Čeznem da vidim Japan i Indiju, nisam bila u Brazilu i Argentini. Volela bih da vidim i Južnu Afriku. Srećom, lakše mi je reći gde nisam bila nego gde jesam.

*Koliko su vam zanimljivi pohodi u kojima je sve izvesno i gde nema povišenog adrenalina?

Sa mnom ništa nije izvesno. Imam veoma neobičnu karmu i meni se stvarno dešavaju ultra lude i zanimljive stvari. Odem u Maroko a tamo se desi zemljotres, sedim na Šarl de Golu, a tamo su sruši plafon. Često sam bila na mestima gde su iz čista mira izbijale revolucije ili se dešavali prevrati. Uvek se desi nešto neobično, često senzacionalno, a neretko upoznajem izuzetno zanimljive ljude. Ponekad mi život liči na veoma uzbudljiv film. Retko kad ima izvesnosti, ali nikad dosade.

*Pretpostavljam da je bilo i neprijatnosti. Gde je bilo najopasnije?

Nažalost, neprijatnosti uvek ima. Obično me rasbesne, a kasnije, kada se toga setim, biva mi smešno. Koliko je bilo samo odloženih letova, ludih taksista, neprijatnih konobara, nepristojnih ponuda, ludih ljudi, izgubljenih kofera, rigidnih policajaca, loše hrane, tvrdih kreveta, teških kiša, prevelikih talasa, bučnih komšija... Međutim, sve te neprijatnosti su deo seksa – seksa koji je zove putovanje.

*Šta ste naučili o životu putujući po svetu?

Svašta, a sve to se može pročitati u mojim knjigama. Pre svega, naučila sam da nijednu zemlju ne smemo potcenjivati. Ako mislimo da je neka zemlja dosadna, problem je verovatno u nama, jer je ne razumemo. Naučila sam da budem otvorena za nove slike, ideje, ukuse, strasti... Putovanja vas uče širini i toleranciji, ali i hedonizmu. Otkriti nešto znači uživati, a ja sam putujući učila da uživam u životu, da ga cenim ali ne i precenjujem.

*Najneobičnije jelo ili piće koje ste probali?

Volim libansku hranu. Sećam se da smo jedno veče proveli u restoranu Biblos u Beogradu. Probali smo njihovu hranu, a koliko nas je oduševila dovoljno govori i to da smo već sutradan uplatitili aranžman za Bejrut. To je najzanimljivija i najneobičnija hrana.

*Kada kažete – dome, slatki dome?

Zanimljivo je da čim nekud otputujem, počinjem da patim za domom. To je nerazrešiv paradoks. Zapravo, ni sama nisam sigurna gde je stvarno moj dom. Jer količina provednih minuta ne čini to odredište... Ponekad pomislim da je moj pravi dom Tunis, zemlja u kojoj sam potpuno srećna i u kojoj bih jedino mogla da živim a da ne osećam nostalgiju za Srbijom.

* Svoja iskustva sa putovanja ste beležili perom, a odnedavno i kamerom?

Da, često sam snimala mesta na kojima sam bila. Nekada sam lenja da izvadim kameru, volim da gledam i pamtim. Verovatno ću početi da radim seriju putopisnih emisija, a želela bih, pre svega, da ljudima pomognem da nauče da uživaju u putovanjima i da shvate da je to najbolja investicija u sebe.

*Koje vam je sledeće odredište?

Nikada se ne zna... Verujem da ću ovih dana „skoknuti“ kod prijateljice u Rim, što me raduje jer sam prosto zaljubljena u Italiju. Nadam se da ćemo u februauru putovati „oko sveta“, ali ako se to ne ostvari – zadovoljiću se i Bankokom na desetak dana.

Od naci-žura do žura-ruža

Pisac, reditelj i magistar filmologije – Isidora Bjelica je rođena u Sarajevu 1967. godine. Tamo je završila gimnaziju, a posle jedne kontroverzne žurke postala najmlađi jugoslovenski disident i prešla da živi u Beograd. Ovde je završila Fakultet dramskih umetnosti (odsek dramaturgija) i ubrzo magistrirala sa tezom „Tehnotriler kao savremeni oblik tragedije“. Autor je više od 40 knjiga, brojnih bestselera prevođenih na razne jezike i objavljenih u više izdanja. Samo za nabrajanje naslova ovih dela bi trebalo puno vremena i puno prostora. Promocija poslednje knjige – Dame iz Monaka, nedavno održane u kazinu restorana London u Beogradu, još jednom je pokazala svu njenu lucidnost i kreativnost. Umesto stereotipne priče o književnom delu, organizovala je pravi Bal u crvenom (žur-ruž) okupivši na jednom mestu najznačajnije predstavnike iz raznih oblasti društvenog života. Za dosadašnji rad je dobila brojna priznanja i nagrade. Kada ne putuje, živi i radi u Beogradu.